Како читати стратешка питања након избора у САД и у светлу одржаних и престојећих избора у Европи

У овом тексту говоримо о: Македонији, Холандији, Француској, Турској,Немачкој, Британији, Русији и САД- све у светлу промена које доносе одржани, или предстојећи избори у овим дражвама. При томе је акценат на оним питањима која су у дубљим слојевима политике, која представљају елементе стратегије/а у одређеним деловима света.

Македонија:

Када прочитате тзв.“Тиранску декларацију“ ( документ који су у Тирани потписале албанске партије из Македоније, а којим утврђују заједнички стратешки правац вођења албанске политике у Македонији), одмах ћете уочити „уљеза“- одредбу споразума која одудара од свих осталих и која нема никакве везе са „албанским питањем“ у Македонији.

Реч је о инсистирању да Специјално тужилаштво (СП) настави са радом. Наиме, СП је основано пре две године, са мандатом на две године, на захтев САД и оно је у досдашњем раду као доказе користило неовлашћено пресретнуте разговоре водећих личности Македоније. Реч је, дакле, о нелегално прибављеним доказима који се не могу користити у судском поступку, али их СП редовно користи. И редовно судови (у Македонији не постоји „Специјални суд“, само тужилаштво) одбијају да их уврсте као доказе у списе и СП због тога не може на суду да докаже своје тврдње.

Права функција СП је политички прогон оних политичара који се у датом тренутку не свиђају САД.

Груевски је био спреман да прихвати све, или готово све друго из „Тиранске декларације“, али је инсистирао да се од СП одустане. А Албанцима је, гле чуда, све друго било недовољно и нису хтели да одустану од СП, правилно сматрајући да је њихов пројекат „Велике Албаније“ који се једва прикрива у декларацији, неизводљив без подршке САД.

Заев је пристао на све, па и на даљи рад СП, кандидујући се као поуздан човек САД, али зато законито и за гробара Македоније.

Као и у другим државама које колонизује, запад у почетку веома подстиче корупцију, поред тога што колонију убеђује да јој  војска није потребна,  тако да корупција својом снагом доводи до разарања  јединства друштва. Па ако се евентуално неки политичар и опамети временом, он је толико огрезао у криминалу, да га, као у случају Македоније, трећина сународника види као криминалца кога треба макнути, трећина се слаже да је у праву, али остаје пасивна зато што је криминалац, а преостала трећина је недовољна да надјача оне који разарају државу.

Уживо видимо последице овакве стратегије савремених колонизатора, па су зато и поуке сасвим јасне: изграђивати снажну војску, институције које ће сасецати корупцију у законом предвиђеним поступцима и укинути све „специјалне“ институције, које су механизми преко којих страни утицај контролише политичку сцену.

Холандија:

Резултати парламентарних избора у Холандији одржаних средином марта су у свим светским медијима, па тако и код нас, оцењени као велики пораз (коришћен је и израз дебакл) „ектремне деснице“, односно Партије за слободу.

Међутим, како то изгледа у оствареним резултатима: они су добили 33% више посланичких места него на претходним изборима и освојили, у апсолутном броју, 38% више гласова бирача.

Од одржаних избора до данас, више нема никаквог извештавања, шта се догађа у Холандији, након што је „екстремна десница“ поражена тако убедљиво? Прошло је скоро два месеца, мора да је све стабилно и да нова влада увелико функционише? Ништа од тога, уопште није формирана, још увек, нова влада и за сада се не види крај преговора четири партије које треба да формирају владајућу коалицију.

Поука је у поступању медија: када у једном или два дана обликују јавност извештавањам на начин који сасвим искривљује стварност, престаје се са сваким даљим информисањем на ту тему. Пошто наставак не одговара креаторима јавног мњења, онда он ни не постоји, све док се опет не догоди нешто што треба  да обилкују по својој вољи.

Француска:

На примеру Макрона (добио највише гласова у првом кругу председничких избора у Француској) ћу показати да је управо он представник „екстремне деснице“.

На спољно-политичком плану он  заговара интервенционизам. То је еуфемизам, или блага реч, за уништавање држава и народа по тренутној вољи моћних.

На економском плану, он је заговорник неолиберализма, да најбогатији буду још богатији, да сиромашни остану  у свом сиромаштву, а да средњи слој клизи ка сиромаштву.

На идеолошком плану, он не заговара демократију, него „демократске вредности“, а то су оне вредности које он (и њему слични) означе као такве. Сви који не деле та уверења, без обзира на свој број и хиљадугодишње утемељење својих уверења, су означени или као „нацисти“ или као „фашисти“, „ксенофоби“ итд. Дакле, Макрон је изразити представник  тоталитаризма на културном и идеолошком плану. Демократија се у тој концепцији схвата само функционално: ако се на тај начин може остварити свет „демократских вредности“ онда добро, а ако не може онда демократија уопште није ништа друго него препрека коју силом треба срушити.

Они који заговарају агресију према другим државама и народима без поштовања било каквих међународних норми, који заговарају потпуно неомеђено даље богаћење најбогатијих и тоталитаризам у политичким односима и насиље према неистомишљеницима, су слика и прилика „екстремне деснице“, у природној величини. А никако „центар“ и сличне бесмислице.

Истини за вољу, Макрон, наравно као персонификација, јесте у једном смислу „центар“. Наиме, та политика екстремне деснице јесте владајућа у САД и ЕУ и у том контексту  је он заиста у епицентру.

За нешто више од месец дана у Француској се одржавају парламентарни избори. Гласа се у великом броју  изборних јединица по већинском систему. У тим условима Макронов новонастали покрет нема много шансе, чак и ако он победи у другом кругу председничких избора (што је вероватније него да победи Ле Пен).

Отуда је Фијонова подршка Макрону одмах у изборној ноћи, тактички паметан потез- републиканци који буду гласали за Макрона, на парламентарним изборима или неће ни имати његовог кандидата, или ће то бити сасвим непознат кандидат и вратиће се партији, а ако би гласали за Марин Ле Пен, лако би остали код Националног фронта и на парламентарним изборима.

Најзначајнији резултат првог круга  председничких избора, далеко важнији од коначног исхода, јесте број бирача који је гласао за кандидате који су, или сасвим против ЕУ или су веома скептични према ЕУ, а сви одреда сасвим против ЕУ у будућности како је виде  владајуће партије у Немачкој ( СПД и ЦДУ).

Њих је око две трећине од укупно гласалих (Ле Пенових- 21%  + Меланшонових 19% +10% оних који су испод петог места, + најмање половина Фијонових што је 10%).

И какве сад има везе да ли ће Макрон успет да победи, кад се у расположењу бирача ништа неће променити, шта више већ на парламентарним изборима ће све ове снаге само ојачати? А медијски се победа Макрона приказује као веома важна. То је прави пример одсуства сваке реалне стратегије валдајућих групација на западу. Наиме, како су они идеолошки заговорници модела који се има наметнути друштву, као модла тесту за колаче, то је за њих стварно стање у друштву сасвим без значаја, све док су они ти који обликују и држе модлу. А после се згражавају одакле тероризам и насилне промене.

Турска:

Протести у Турској су израз беса због насилно  успостављене дикататуре Ердогана. Срамотно је шта чујемо ових дана на западним медијима, какао „постоји опасност да због усвојених уставних промена Турска крене путем тоталитаризма“. Да крене путем? Па Турска је увелико на ауто-путу тоталитаризма! Гласање на референдуму је имало за циљ само да легитимише постојећу и широко примењену личну дикактуру Ердогана. И да све што је урадио кршећи важећи устав Турске постане легално.

Неколико илустрација само укратко: у притвору је не мање од 40.000 људи, а вероватније 60.000. Затворено је преко 3.000 судија и тужилаца (уз конфискацију имовине пре било каквог суђења). Према притвореницима се примењује тортура и има и смртних случајева.

Ердоган је у прогонима неистомишљеника отишао даље и од стаљинових чистки 1934-1940 и од инквизиције, по систему који се у оптуживању окривљених примењује ( не наравно по броју жртава). Оптужнице буквално садрже следеће:

           ако оптужени НЕМА ( дакле нема)

          1. рачун у банци која се повезује са Гуленом (Банкасyиа),

          2. претплату на Гуленова издања,

          3. школовање у Гуленовим школама нити се припремао за пријемне    испите на његовим курсевима,

         4. лична познанства са другим осумњиченима из правосуђа или  државних органа који су сами наводно тајни припадници терористичких ћелија, 

          ОНДА ТО ГОВОРИ ДА ЈЕ ОПТУЖЕНИ ПРИМЕЊИВАО ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ДА НЕ БУДЕ ОТКРИВЕН а то онда значи да је терориста Гуленовске организације  ( ФЕТО/ПДY)

          Шта одатле закључујемо (осим да оптуженом нема спаса како год да је живео и радио):

         1. ако си отворио рачун у банци- готов си, као да Ердоганова власт не зна да у банци која има све уредне дозволе за рад у Турској, рачуне отварају ИСКЉУЧИВО ТЕРОРИСТИ,

         2. ако си се претплатио на неки часопис- готов си јер то раде само терористи,

         3. ако си се школовао у уредно регистрованој школи, која је иначе по свим објективним критеријумима квалитетнија од државних- готов си, јер то  раде само терористи,

         4.ако си се припремао за пријемни испит, пошто државни факултети не дају добро образовање, а Турска ипак неће да јој незналице (или макар до јуче то није хтела) улазе у државни апарат, масовно се иде на припреме тестова, а најквалитетнију припрему су давали Гуленови курсеви- терориста си јер се само терористи додатно труде да нешто науче,

         5. ако се дружиш са неким кога прогонимо- терориста си јер само терористи то раде.

Укратко, свако може да буде терориста, ако га Ердоган означи као таквог. То ни код Стаљина није могло. Наиме могло је да се хапси свако кога је Стаљин означио за хапшење, али су докази после били чврсти – 99% признање окривљеног да је већ рођен као монструм и да је од друге године гледао како да науди Стаљину пре него што је Стаљин рођен и 1% разних других доказа. Али то, да је доказ што нема доказа- то никад није било. Ни у инквизицији.

Ужасно је слушати мук западних медија, који  уопште не говоре о томе да је само мењање устава, у ванредном стању, апсолутно недмеократски. Али ако си НАТО и то још веома важан део НАТО-а без кога је уништавање Русије немогуће ни у најлуђим пентагонским сновима, онда демократија нема никаквог значаја.

Турска је одличан пример да се ни ЕУ ни САД не заснивају уопште на вредностима и/или било каквим демократским начелима. Просто једно је царевина, а друго је „кад порастем бићу царевина“.

Немачка:

У Немачкој се води борба око тога да ли ће Шулц (лидер СПД, претходно председник ЕП) успети да претекне Меркелову и са левицом формирати владу, или ће се опет правити велика коалиција ЦДУ-СПД.

У односу према ЕУ, обе водеће патије (очекује се да заједно освоје око 70%  гласова) имају исти став: убрзана централизација ЕУ. По мом мишљењу, сасвим неостварива амбиција, али су они хладнокрвно на тој позицији.

Оно што ће Шулц покушати, то је да нека искуства Португала покуша да примени у Немачкој. Наиме, у Португалу је коалиција Социјалисти- Леви блок- Комунисти на власти 18 месеци у ком преиоду су, колико год су могли, разградили неолоберални концепт претходне власти и то пре свега у радним односима. Све привремене послове и све запослене на одређено време су претворили у стални радни однос и нешто су повећали плате. Резултат је изузетно значајан: није дошло до повећања буџетског дефицита који је 2016. био само 2%. И остварен је раст БДП. Показало се оно што ми у Србији одавно знамо, да није тачно да људи добро раде само  када су у страху свакога дана да ли ће имати сутра посао, него је сигурност сталног запослења управо повећала потрошњу, одатле буџетски приход и раст БДП-а.

За разлику од левице, где је могуће освајање довољног броја гласова да би се владало без ЦДУ, на десници то није могуће. Алтернатива за Немачку ће осовјити између 8-12% гласова и тиме опет оставити Либерале, као традиционалног коалиционог партнера ЦДУ, испод цензуса од 5%. Чак ако би Алтернатива и пристала да уђе у власт, питање је да ли би Меркелова то прихватила. Ја мислим да не би и да би пре правила тзв. велику коалицију поново.

Укратко, у Немачкој ништа ново, осим могуће примене неких нових искустава левице у Португалу.

Британија:

Пошто су две ствари очигледне: да се ништа лоше по Британију није догодило након одлуке о изласку из ЕУ и да ће преговори дуго трајати, то суштински на предстојећим парламентарним изборима ЕУ неће бити одлучујућа тема.

Конзервативци ће остати на власти уколико  Лабурсти не успеју да убеде ниже слојеве да вреди за њих гласати. И то пре свега у самој Енглеској.

Може се претпоставити да ће по броју освојених гласова УКИП (основни заговорници напуштања ЕУ)  бити у значајном паду, али је сасвим неизвесно да ли ће се и коме приклонити. Како је и у Британији већински једнокружни систем, то је опредељење тог бирачког дела тела од највеће важности.

Лабурсити не могу тек тако да их придобију, зато што је њихов лидер Корбин  у великој мери утемељени међу „левим/прогресивним“ из Лондона и других већих градова, који не деле готово уопште политичка уверења са радничком Енглеском у којој је опет  УКИП углавном утемељен. Тако су они који би требало да буду природни савезници, подељени и то у толикој мери да је сасвим могуће да у „кризно време“ на чему инсистира премијерка Меј, радничка Енглеска стане уз конзервативце.

За нас би било веома важно да победи Корбин, зато што он заговара одустајање од политике интервенционизма и рецимо присталица је прекидања продаје оружја, а под одређеним условима и  дипломатских односа са Саудијском Арабијом. Управо исти разлог, зашто би био добар за нас и остатак човечанства, је објашњење зашто је убедљива већина руководства Лабуриста против њега. Он је изабран за лидера упркос отвореној кампањи већине посланика Лабуриста, непрекидном оспоравању политичких противника и сатанизацији у медијима какву је можда само Трамп доживео у првих 60 дана. Недостатак Корбина је у томе што до ове кампање није успео да успостави однос поверења са радништвом и нижим средњим слојевима у унутрашњости, ако су белци.

Русија:

Председнички избори у Руској Федерацији су у марту 2018.године. То у спољној политици запада  према Русији значи да ће покушај дестабилизације Путина и притисци на Русију трајати најкраће до тада.

Проблем је у томе, што најповољнија истраживања јавног мњења у Русији из угла запада, која показују да је поверење грађана Русије у премијера Медведева, пало на око 50%, истовремено показују да чак 82% грађана има поверење у Путина. Све су пробали, санкције, изнуривање у трци у наоружању, сатанизација и Русије и нарочито самог Путина- и ништа. Све се то одбило од грађана Русије, као отровна стрела и зла намера.

Оно што је важно разумети је да таква политика запада уопште нема „план Б“. Само дестабилизација и хаос. Ако је икако могуће војне операције. Али шта ако ништа од тога није могуће? На то нема одговора. Тешко је замислити циничнији став од онога, да управо оваква политика себе назива „прогресивном и либералном“.

САД

Након победе Трампа у Америци се одвијају два процеса. Један у жижи јавности, свођење Трампа на марионету „дубоке државе“ и други сасвим далеко од европске јавности, активности Берни Сандерса на преузимању Демократске партије.

Позитивна тековина Трмпове победе је свакако у томе што се о дубокој држави у САД сада прича отворено, као о нечему што се подразумева у иоле озбиљнијим разговорима. А до пре само годину дана о измештеним владарима у сенци се у САД могло разговарати само у бољим санаторијумима за душевно оболеле. Једном пуштен дух из боце, једноставно и сасвим тачно је објаснио осиромашеним Американцима ко у ствари влада њиховом земљом и рекација грађана може бити само све већи и већи бес, а никад и никако смиривање ситуације.

Сандерс је по свим истраживањима јавних мњења у САД, убедљиво најпопуларнији политичар. То се у њиховој историји никада није догодило- да неко ко је изгубио у номинацији за кандидата партије ( полуфиналу) одмах након избора буде популарнији и од изабраног председника и од притвкандидата.

И не само то , он је популарнији и од свих других политичара.

У бројкама то изгледа овако: Сандерса подржава 60% грађана, а против је 35%, позитиван рејтинг 25. Трамп негативан рејтинг 7, а Хилари негативан чак 11. Интересантно је да је после Сандерса други политичар на листи са само плус 6, а трећи потпредседник САД са само плус 3.

Тај процес, преузимања ДП, са формулисаним захтевом да се руководство партије мора из корена променити, је још важнији од откривања дубоке државе у широј јавности. Ако до тога дође, онда ће једна велика партија захтевати да се политика води у корист средњег слоја, а не у корист најбогатијих. Да се одустане од интервенционизма и штетно великих војних буџета. Тек тај дух из боце више неће моћи да се пацификује.

Али ако Сандерс и не успе у томе, он је трасирао пут којим ће главни део политичких покрета у САД ићи и у будуће. Са, или без њега. Наравно, са њим је то много брже и лакше, али од тог пута грађани Америке неће одустати.

Оно што је извесно, то је да живимо преломно време, да готових рецепата или стратегија како се побеђује дубока држава нема, али истовремено видимо да су снаге за ослобођење јаче него икада и да им је све јасније који су нужни први потези. Као у шаху, па ће се све остало решавати у ходу. Оптимизам је оправадан нарочито због тога што противник уопште не зна шта даље, ако не зада „шустер-мат“ на почетку.

(фотографија преузета са https://apkmos.com/chess-play-learn-premium-3-3-41-apk/ )