Стратегија

Пре него што изложим своје виђење Вучићеве стратегије, које читам из његових веома нервозних штурих наступа, изнећу два примера стратегије у правом смислу те речи, ради поређења. Реч је о Куби у вези здравства и Кини у вези села.

Руководство Кубе се суочило са наизглед безизлазном ситуацијом након тзв. „кубанске кризе“ и донело далекосежну генијалну одлуку да огроман напор учини у правцу развоја здравственог система. Тачно предвиђајући да ће остали део американизоване Латинске Америке трајно имати лоше, тачније недопустиво лоше, здравство. Да подсетим, а то видимо и на својој кожи, у том концепту, зваћемо га ММФ, здравство је трошак који треба свести на минимум.

Резултат стратешке одлуке руководства Кубе је да данас Куба остварује приход од својих здравствених радника, који лече становништво других држава континента, пре свега Бразила и Венецуеле, од фантастичних 8,2 милијарде долара. Молим да разумнете да ја нисам Бачевић и да је заиста реч о милијардама.

Са Венецуелом Куба има братер аранжман по коме за услугу добија нафту у вредности од око 3,5 милијарди долара. На тај начин Куба подмирује укупне егергетске потребе. Остатак новца служи за реално подмиривање трошкова здравствене заштите на Куби ( запослено је око 440.000 здравствених радника, на око 11 милиона становника- што је знатно већи број него у Србији гледано пропорционално) на који начин се обезбеђује врхунска бесплатна здравствена заштита свог становништва и омогућава даље улагање у развој – све на реалним економским основама, уз стварање снажне подлоге за укупну социјалу сигурност.

 Да би Србији од извоза пољпоривредних производа остало слободних средстава у износу од 8 милијарди долара, морали бисмо да извеземо производе за 38 милијарди. Ми извозимо укупно за око 2 милијарде. Цифру од 38 треба узети са резервом, али суштина је тачна. Стране инвестиције не доносе ништа Србији што би могло бити основа развоја, чак обрнуто, директно спречавају развој, односно не више Фијата, него 100 Фијата не могу донети Србији 8 милијарди долара.

 Као што вероватно знате, Кина је донела стратегију развоја за период 2014-2020. Дефинисали су 15 области и предвидели 330 конкретних мера у свим тим областима ( двадесетак просечно) којима је дата и временска динезија. Предвидели су и посебан механизам за реализацију итд., али то све сада остављам по страни. Само вам скрећем пажњу да је то по мом мишљењу данас далеко најбоље штиво на свету. Ноам Чомски је обданиште у поређењу са кинеском стратегијом.

 Једно од тих 15 области је и политика према селу.

Ево шта кажу браћа Кинези: 60% села ће одумрети ( незаустављив процес и бесмислено је губити време ламентирајући са старцима како је ту некада било много младих, а данас нема никог млађег од 40 година и сл.), 10% ће апсорбовати градови својим ширењем ( то решавају градови, а не држава), а 30% ће бити ослонац пољопривредне производње.

Стратегија се односи на тих 30%, са циљем да се она претворе у мале градове. А то значи: предвидети географски која села имају перспективу, потпуно их инфраструктурно опремити, обезбедити им финансије да могу да откупе јефтину земљу од села која неминовно пропадају, обезбедити им модерна технолошка знања из области агрикултуре, обезбедити им веома квалитетно образовање и здравствену заштиту, како би имали мотива да сами даље улажу у своју средину од продуктивне пољопривредне производње и како би њихова деца имала једнаке стартне шансе у животу, без обзира што расту на селу.

 Из ова два примера видимо да стратегија управо служи за решавање наизглед нерешевих питања, да мора бити конципирана на дужи рок, да пре свега води рачуна о ресурсима и стању у свакој земљи посебно ( без илузија о „рецепту за све проблеме“), да сусретно користи помоћ заједнице и враћа заједници за друге потребе. И наравно увеки и свуда полази од интерса своје државе и свог народа.

 Вучићева стратегија по свој прилици се огледа у изналажењу решења како да остане на власти када САД траже да се Јужни ток блокира, а Русима је обећао да га неће блокирати. И то је све.

Решење је Вучић нашао у томе да одмах и без остатка уради све што од њега тражи ММФ и да таквом предусретљивошћу „купи“ неко време за себе, да не мора да опструира Јужни ток.

Невоље су бројне и углавном се односе на нас грађане, због тога што онај кога ММФ „саветује“ нужно пропада, али и по самог Вучића зато што он није сажвакао основну лекцију: оно што чиниш западу, САД, они узимају као нормално и још су љути што касниш по њиховим мерилима, а попуст за то никакав неће дати. Обрнуто, спровођењем налога ММФ-а Вучић ће бити све удаљенији од грађана и све више препуштен на милост САД комбинаторикама и као последица тога притисак за блокаду Јужног тока ће расти геометријском прогресијом.

 Домет Вучића, осим поређењем са правим стратегијама, се може видети и из његовог наступа када говори да ће „ се борити“ да пензионерима бла,бла. Против кога ћеш се Вучићу борити? Па ти си сада све. Или себе видиш као доктор Џекил или мистер Хајд. Или „стратегију“ нове владе прави ММФ- што је наравно тачно, али онда си само адреса на коју је стигла коверта са списком мера, а не никакав стратег, државник и шта-све-не.

 Хоћу да кажем да „Вучићева стратегија“ не треба да вас обесхрабри. Стратегије су и могуће и важне и спасоносне. Вучић је само завршетак једне игре марионетама, која стиже до свог одређења. Што би рекао писац, као светлост погасле звезде.