Савамала

У овом тексту покушаћу да анализирам шта нам све овај случај, незаконитог изапоноћног рушења зграда у центру Београда, открива и шта се иза тог догађаја скрива. Ред чињеница, ред политике.

Наравно, почећу од чињеница. Не због тога што је политике и иначе превише, него зато што нас чињенице воде у срце политике.

Две слике бацају у засенак све остало: маскирана, веома организована лица, булдожерима сатима руше зграде иза поноћи у центру Београда и друга слика – полиција уопште не реагује.
То да се крши закон, тога је било и раније и тога ће бити увек, али да се овако јавно, без икаквог зазора, користе параполицијске формације, тога до сада није било у Београду. Али још горе од тога јесте чињеница да београдска полиција није реаговала. Молим да ме неко исправи ако грешим, али мислим да се такво потонуће јавне безбедности у Београду није никада догодило.

Можда је у квизу тачан одговор „бахатост“.

Да појасним: дежурни смене је веома високо рангирани полицајац у структури руководства београдске полиције и он извесно зна да је свако рушење иза поноћи противзаконито. Да је суд спроводио рушење иза поноћи по основу правоснажне судске пресуде, опет би полиција морала да интервенише, зато што је и такво спровођење извршења, које почиње иза 22 часа, законом забрањено. Дакле, извесно врх београдске полиције зна да се незаконито руше зграде и не реагује.

Одмах реагују грађани који су се ту затекли, па затим, по сазнању, Родољуб Шабић, па Саша Јанковић и јавност Србије полако бива алармирана. Покрећу се грађански протести, Вучић прво тврди да је све то ништа, протести јачају, па нам Вучић каже да није ништа и да је одговоран врх руководства Београда, а да полиција није одговорна јер она није учествовала у кривичним делима. И таман када смо поуздано сазнали да Вучић све зна: и ко је одговоран и шта јавни тужилац има да квалификује као кривично дело и кога не сме да процесуира, баналним протоком времена опет смо ми грађани на самом почетку: нико није одговарао. Нико. Ни они са фантомкама, ни било ко из управе Београда, ни из полиције.

А можда је тачан одговор „неодговорност“.

Протести грађана добијају масовност која далеко превазилази демонстрације у организацији политичких партија које себе представљају као опозиционе. Управо зато што организатори протеста нису лица „од раније позната јавности“ и због тога што грађани искрено, са згражавањем и бесом, доживљавају све оно што се догодило у ноћи дивљачког рушења, тај покушај легализације голог насиља, нереаговања полиције и нарочито због накнадних реакција надлежних. Захтеви бескомпромисно траже одговорност ресорног министра и градоначелника, а ипак у другом плану и одговорност полиције.

Одлучност. Тачан одговор је „одлучност“?

Покрету грађана се, наравно, прикључују политичари који би да профитирају на целом случају и некако ту енергију грађана присвоје или преусмере у своју корист. Појављује се амбасадор САД коме ту свакако није место.

Њима, наравно, снага грађана не може бити од користи, као што ни трансфузија не може помоћи преминулом, али је негативна последица ту – главни ток медијског извештавања се удаљава од грађанских захтева и пребацује у искључиво политичку арену. Где се уместо виталности и снаге аргумената, правде и одлучности, само пребројавају ко је чији и ко је за кога. Све се претвара у само једно питање – ко то руши Вучића и због чега. Стварне чињенице нестају и на сцени су само геополитичке конструкције, мање или више убедљиве. Једнако неумесно као појављивање амбасадора Америке на протесту, сада званична Русија коментарише цео протест као варијанту обојене револуције у припреми, која за циљ има рушење, по мишљењу Москве, правоверног Вучића. Опет нема нигде грађана ни стварних догађаја.

Савамала… да није тачан одговор – „зомби“?

Ако протест усмерите ка Синиши Малом или неком Синиши или Стефановићу, проблем је у томе што ће у најбољем случају тај политичар, док су његови ментори на власти, бити само премештен на другу функцију. На пример, постаће специјални саветник Вучића за пројекат Београд на води. Или потпредседник владе. И све суштински остаје исто.

Зато је важно закуцати као први и најважнији захтев, смену целокупног врха београдске полиције. По објективној одговорности. Нисте у стању да организујете службу која има 6.000 полицајаца, на начин да може да реагује, када нека параполицијска формација руши зграде у центру Београда? Сви сте смењени и спуштени на најнижу лествицу. А онај међу вама, или више њих, који су и лично одговорни, морају и додатно да одговарају. Ма колико ова реченица била потресна за Вучића.

За нас грађане је од највеће важности да научимо државне службенике да не смеју да крше закон по захтеву било кога. А то ћемо постићи само када неки њихов наследник зна да је губитак посла известан, ако између закона и политичке моћи, изабере политичку моћ. У најмању руку, цена послушности ће бити веома велика, па ће се макар због тога број и врста кршења закона проредити.

Тачан одговор је „институције“?

То да постоји покушај политичке манипулације протестом, није само спиновање и параноја. Чим се о томе изјашњавају и САД и Руси. Зато је неопходно да организатори протеста учине додатни напор да покажу да су приговори који указују на могућност да све прерасте у неку варијанту „обојене револуције“, садржински основани, али да немају никаквог утемељења у њима као организаторима, једнако као што га немају ни међу највећим бројем грађана који протестују. Кроз полемику, треба тражити медијски простор и у тзв. великим медијима и на утицајнијим сајтовима, који указују на могућу злоупотребу протеста. Сваку примедбу треба саслушати озбиљно и што јасније на њу одговорити. На тај начин, не само да ће се снага протеста одржати, него ће се придобити још већи број грађана на јавним протестима.

По својој суштини, Савамала, за грађане који протестују, је борба за истину.

Борба за истину је веома обавезујућа. И захтева да се одговори на питање, како смо дошли до тога да је све ово уопште могуће? И како је могуће да, док последице Савамале и даље разарају саме темеље правне државе, сви кључни спољни фактори хвале власт и директно Вучића?
САД га хвале и кажу да је под овом владом Србија све поузданији партнер и све боље одредиште за стране инвестиције. Само што им Савамала није довољан доказ успешности, него од Србије праве додатно нелегалне, противуставне, затворе за преживеле из Гвантанама.

ЕУ отвара баш поглавља 23 и 24, која говоре о изградњи институција и владавини права, што је могуће само када држава кандидат покаже напредак у тој области. Да ли је могуће веће лицемерје, него тврдити да Србија напредује ка изградњи правне државе, док Савамала остаје потпуно нерешен случај?

Руси дају подршку на сасвим другој основи – и они имају неки договор са Вучићем и све што може да ојача Вучића док договор не испуни, за њих је добро, а све што може да га поколеба, за њих је лоше.

Стварно, како смо дошли до тога да наше државне институције немају никакав значај и да је једино важно ко је власт, а не каква је власт?

Сва објашњења о некаквом враћању у деведесете су бесмислена. Узроци ове разградње су у самој суштини концепта који Србија примењује од 2001. године. Када све карте ставите на ММФ и директне стране инвестиције и њих прогласите за критеријум добра и зла, онда је овакав исход неминован. Београд на води је пример да су „фантомке“ на делу од самог почетка. Само нешто мало више прикривено и ширем кругу људи мање јасно. Кршење закона и правила струке, када се ослоните на захтеве страног инвеститора као на јеванђеље, су непрекидна, брутална и разарајућа од самог почетка. Да би се то безакоње подржало, нужно се све надлежне институције морају одучити од поштовања процедура и правила струке. Све мора бити мимикрија. А реализација нужно захтева неког Вучића. Све то повратно делује на медије, који додатно блате све који пружају отпор урушавању система. Они који погодују интересима страних банака, држава и инвеститора, су модерни и паметни, вредни и храбри. Што више помажу неоколонизацији Србије, све су паметнији и бољи. А сви који би да се поштује закон, струка, да се изграђују институције, интереси наших грађана стављају испред страних интереса, су назадни, незналице, глупаци и битанге.

Нема ово зло везе са деведесетим, него баш са путем у „светлу“ будућност. То што ми мислимо да је Савамала битна и да нас не води ни у какву будућност, а понајмање светлу, то није мишљење ЕУ којој званично тежимо. Они су на страни фантомки и багера, нереаговања полиције и неодговорности. Не као пожељно стање, али као нешто што ипак обезбеђује, макар и неспретно, њихове базичне интересе. То није никакав вредносни суд и политички став. Просто чињеница. А вредносно, жалосно је што је тако.

Тачан одговор је – неоколонијализам.