Полемика на страницама “Политике”

By
Бранко Павловић
– 18/10/2016Posted in: Актуелно, БП Ауторски Текстови, Издвајамо, Најважније

Пад Алепа-опрезно до истине

У јучерашњем броју „Политике“, од 4. 10. 2016. године, на трећој страни у рубрици „Свет“, у тексту „ Пад Алепа-упозорење за Москву„, новинар В.Вукасовић је, између осталог, навео и следеће:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као „западњачка пропаганда“…“али, наставља аутор „И тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу.“ уз позивање и на УН по којима напади „…руских авиона и трупа Сиријског председника Башара ел Асада , као и савезничких групација из Либана и Ирана,представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу…“.

Питања која желим да отворим на страницама „Политике“ су:

1.Коју „половину“ пропагандних тврдњи о „грозотама“ које чине руске снаге сте избацили из анализе? Који су то догађаји за које сматрате да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам Вас ово због тога што из наставка текста имам утисак да сте Ви управо прихватили највеће пропагандне лажи запада као истините.

2. О ком извештају УН говорите као крунском доказу за тврдње које износите? Осим ако не мислите на изјаве Бан Ки Муна. Али онда можете да се ослоните и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме говорите? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерије која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста је наведено да је погинуло једно дете. Када би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро сво медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледате снимке, на које се такође позивате, онда ћете уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експозије би били убијени.

4. Одакле Вам идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације имате скоро сваког другог дана објављивање билтена из Сирије, у којим извештајима имате тачно наведено и коме, колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено у Сирији. Шта од тога није тачно? Наведите један неистинит податак. Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији,у континуитету, па зашто би онда Русија уништила те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Ви мислите да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како сте дошли до тога да опреза ради треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, је пред камерама у изјави пред Конгресом лагао цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији итд. Како сте дошли до идеје да медијима у САД, када су у питању војне интервенције САД, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који су на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999.године, да им прихватимо да је половина онога што кажу тачно.

6. Да ли Ви мислите да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мислите да, када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Сасвим обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава, од борбе против њих. Погледајте само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору бежећи од тероризма, па ћете одмах лако израчунати да све те „ грозоте“ у вези ослобођења источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се за овај текст зато што сам стекао утисак да уопште нисте злонамерни, него да, по мом мишљењу, немате довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се запад служи и зато само помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике“, а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика“ у мојој породици чита од 1904. године и тако рећи „генетски“ смо имуни на пропаганду било које врсте.

 

Бранко Павловић, 05.10.2016.

Пад светаца

Поводом текста „Пад Алепа – опрезно до истине”, од 7. октобра

На почетку и током готово целог свог реаговања на мој текст „Пад Алепа –упозорење за Москву”, господин Бранко Павловић одбацује извештаје Уједињених нација и сваку помисао на то да би и руска војска могла сносити део одговорности за страдање цивила у источном Алепу. Пред крај свог текста, међутим, г. Павловић објашњава како „ослобађање дела града од терориста” није могуће без цивилних жртава. Тај ефекат операција у источном Алепу констатовале су и УН и с тим се, ето, себи упркос, напослетку сложио и г. Павловић.

Ја се с њим слажем да у Алепу има терориста. Ако чита „Политику” онако редовно као што то тврди, г. Павловић је то већ могао наћи у мојим текстовима.

Он, међутим, ако се не варам, сматра да су сви који су под оружјем у источном Алепу терористи. Многи у Србији, уопште, верују да је сваки побуњеник против Башара ел Асада терориста. Ту се већ они и г. Павловић не слажу с Русијом.

И Москва је на почетку своје интервенције у Сирији све антиасадовске снаге називала терористима. Касније је, ипак, нудила да наоружава оне који се боре против Исламске државе и осталих џихадиста. У последње време је прихватила и термин – умерена опозиција. Повремено га и даље користи под наводницима, понекад без њих и без трагова ироније, као што се г. Павловић може уверити читајући саопштења руског министарства одбране на сајту руске агенције Тас.

Ако смем преузети на себе да браним руско министарство одбране од г. Павловића, употреба термина умерена опозиција није неразумна. Може се прихватити као ознака антиасадовских група које се не залажу за радикално исламистичко уређење Сирије. Претпоставка да њихови припадници лажу и скривају истинска убеђења своди се на убеђење да су сви муслимани рођени џихадисти.

Усвајање тог термина, наравно, не значи да су те групе невине за ратне злочине, какви се, уосталом, никад нису чинили само у име верског фундаментализма. Као редован читалац „Политике”, г. Павловић је у мојим текстовима могао наћи и те податке, између осталог и то како побуњеници такође подвргавају градове опсадама под каквом је источни Алепо.

Каже г. Павловић да би радо отворио полемику на основу мог текста. Колико видим, за сада највише полемише сам са собом и са Русијом. Нисам сигуран да бих се у то даље мешао, утолико пре што верујем да је г. Павловић добронамеран, као што он верује за мене.

Мој је проблем само у томе што нисам довољно отпоран на „системе обмане којима се Запад служи”, каже г. Павловић и подсећа ме на разна америчка непочинства на Блиском истоку, као да и о њима не пишем редовно. Ја бих му препоручио да пажљивије чита изворе из Русије, која о Сирији има много слојевитије становиште него што то у свом жару примећују домаћи „навијачи”, за које је, на пример, Асад беспрекорни демократа и велики државник. Владимир Путин је за њега, пак, у интервјуу „Билду”, на питање како може бити савезник човеку који бомбардује сопствени народ, одговорио да такође сматра да је Асад током рата починио много тога лошег. У контексту и преводу с дипломатског језика, ово је јасна осуда.

Aко жели конструктивну полемику, Бранко Павловић не може полазити од претпоставке да је било ко у општем рату, прљавом попут сиријског, сушти светац, свеједно да ли говоримо о Асаду или побуњеницима, Русима или Американцима. У противном, немогуће је озбиљно дискутовати.

Владимир Вукасовић, 10.10.2016.

Чињенице говоре више од 1000 речи

Поводом текста „Пад светаца”, од 10. октобра

Захваљујем се г. Владимиру Вукасовићу што је одговорио на мој позив да отворимо полемику и тиме омогућио читаоцима да додатно размотре чињенице које осветљавају борбу против тероризма у Сирији.

У Сирији је потписан споразум о примирју са 69 наоружаних формација и договорена је нормализација живота у 738 насељених места у коме су те формације биле присутне.

Да, постоје и формације које су до потписивања примирја биле супротстављене Асаду и оружано, али сада су прихватиле да не користе оружје у политичкој борби. И њих Русија назива „умереним”.

У оквиру тих 69 налазе се и две организације, убедљиво војно најјаче међу њима, за које САД не дозвољавају да се ставе на листу терористичких организација, а то су Џаиш ал Ислам и Ахрар ал Шам.

Те две групације су апсолутно исто што и Ал Нусра, што ће рећи исто што и Ал Kаида. Са Ал Нусром чине респектабилну групацију од око 17.000 бораца. Сматра се да више од половине тих бораца нису из Сирије.

И сад оно најважније – само су припадници тих формација у источном Алепу. Дакле, борбе за ослобођење источног Алепа се воде само против декларисане Ал Каиде, која се у Сирији зове Ал Нусра, и прикривене Ал Каиде, која себе назива или Џаиш ал Ислам или Ахрар ал Шам.

Део бораца прикривене Ал Каиде, уз кључну подршку САД, бори се у источном Алепу, а други део напада положаје провладиних снага, укључујући и амбасаду Русије, у широком потезу од Дамаска до Алепа.

У источном Алепу се може говорити о „умереним” снагама једино ако под тим подразумевамо оне терористе који противнику изваде само пола срца. Других тамо нема.

Да ли уопште има умерених међу онима који су сада положили оружје, то ће време показати. За сада констатујемо да се битно разликују од Ал Каиде и њених прерушених формација.

Моја реакција се заснива на квалификацији г. Вукасовића да је руско бомбардовање изазвало „грозоте”. А то није објашњено ни у додатном тексту. Када неко каже „грозоте”, а знајући да се ради о борби против терориста, онда то подразумева да је дошло до страдања које превазилази оно што је нужно страдање цивила у таквим ситуацијама. Ја за такав случај не знам. Оно што је г. Вукасовић навео, то извесно није. Нека наведе када је то руска авијација гађала и уништила неки циљ који није био легитимни циљ, а који се може назвати „грозотама”. Може да цитира и извештај УН, али само онај у коме постоје релевантни докази за тврдње, а не само голе изречене тврдње.

Цео дипломатски сукоб се развио због тога што САД не желе да раздвоје праву од прерушене Ал Каиде већ осам месеци, а не желе ни да успоставе заједнички оперативни центар с Русима и дефинишу да ли је тај који дневно бомбардује по 50 пута умерен или терориста.

Ово су биле чињенице, а сада само неколико питања уместо закључка. Да ли је г. Вукасовићу спорно да су Џаиш ал Ислам и Ахрар ал Шам терористичке организације? Да ли је спорно да их наоружава САД директно или преко Турске, Саудијске Арабије и Катара? Да ли је спорно да САД не дозвољавају да се оне прогласе у УН за терористичке организације? Да ли је спорно да САД покушавају да заустављањем ослободилачке офанзиве провладиних снага спасу Ал Нусру у источном Алепу? Да ли је спорно да САД све то раде зато да би касније имали војску за промену режима у Сирији и за будуће конфликте с Русијом? Да ли, после искуства које имамо након ликвидације Гадафија у Либији и правих грозота које су уследиле и још трају, мало другачије гледа на карактер власти Асада у Сирији?

Бранко Павловић, 12.10.2016.

Црно-бели стрип о Сирији

Поводом текста „Чињенице говоре више од хиљаду речи”, од 12. октобра

Уз једно увијено признање – да сам ставове Русије о Башару ел Асаду и сиријским побуњеницима представио тачније него он, као и уз једно искривљење истине – оно да је у источном Алепу искључиво „прикривена Ал Каида”, г. Бранко Павловић је потрошио свој други текст да би највећим делом поновио оно што сам написао много пута. Ипак, мислећи да тиме поентира и да ће ме истерати на чистину, тражи од мене да се изјасним. То сам одавно учинио. Ако га мрзи да тражи моје текстове на сајту или у архиви „Политике”, да му олакшам: никад нисам ниједну лепу реч написао о Ахрар ел Шаму и сличнима, него сам их, као и он, изједначавао с несумњиво терористичким Нусра фронтом. Нисам пропустио да наведем како умерена опозиција пактира с Нусром и другим тврдокорним исламистима. И тако даље.

Могао бих г. Павловићу да узвратим у сличном маниру: сматра ли он да је Хезболах, који помаже Башару ел Асаду, терористичка организација? Какав режим у секуларној Сирији мисли да би завело војно крило теократије у Техерану, Иранска револуционарна гарда, која се такође бори уз Асада?

Суштина свега – да се на њу вратим с ислеђивања којем г. Павловић настоји да ме подвргне – јесте у томе што ја не верујем да у сиријском рату постоји савршено исправна страна, док г. Павловић, ласкајући себи да је „’генетски’ имун на пропаганду”, тврди супротно. Није њему проблем, како би се дало закључити из његових текстова, што ја браним терористе или САД. Као редован читалац „Политике”, може да зна да није тако, али му је тако лакше да покуша да ме дискредитује. Г. Павловићу, изгледа, смета што ја нисам слепо и по сваку цену на страни Русије у свему што ради. Јер, у Сирији не може једино питање бити која ће велесила превагнути, већ и шта ће се десити с цивилима који тамо живе, патећи од свих зараћених страна.

Г. Павловић није реаговао на гомилу мојих текстова о грозотама које су на Блиском истоку починили Американци – ту му докази нису били потребни јер се водио савршеном методолошком логиком да, како каже, то „сви знамо”. Није ми доказе тражио ни за то што сам у тексту који је по њему споран узео озбиљно теорије да су Бела кућа или Пентагон намерно саботирали примирје у Сирији. Поскочио је тек на констатацију да грозота има и у извештајима УН о бомбардовању источног Алепа које предузимају Руси и Асад, за којег се из наше полемике испоставило да г. Павловић о њему има боље мишљење и од Владимира Путина. Само ту г. Павловић захтева и додатне доказе да би својим правничким знањем рашчланио врсту муниције, величине кратера, угао, путању и остале детаље за чију је озбиљну анализу нужна војна форензика. Не знам ни зашто каже да му је до додатних доказа кад је унапред, у маниру адвоката једне стране, констатовао да су лажни.

Г. Павловић може себи да дозволи црно-бели поглед на свет прикладнији рату из неког стрипа него сиријској вишестраној кланици. Ја нисам толико великодушан према својим предрасудама, нити ми улога новинара „Политике” то допушта. Немам ништа против тога да г. Павловић мисли како је „генетски” обдарен и способношћу да одреди колико цивилних жртава није много у име вишег циља. Такве божанске моћи ја немам, па ћу се задовољити тиме да и даље извештавам о свим жртвама, не одређујући које су „добре”, а које „лоше”.

Мени није забавно, нити је од користи читаоцима, да понављам толико очигледне истине и ствари које сам много пута написао. Плашим се да ми г. Павловић не даје разлога да се овом полемиком и даље бавим.

Владимир Вукасовић, 14.10.2016.

Тема је Сирија

Поводом текста „Црно-бели стрип о Сирији”, од 13. октобра

Владимир Вукасовић није успео ни у трећем покушају да наведе било коју чињеницу којом би доказао: а) да у источном Алепу од оружаних формација има било кога осим терориста (он само тврди да ја искривљујем чињенице када тврдим да тамо, осим терориста, нема никаквих „умерених формација”) и б) да постоји случај у коме су руске оружане снаге одговорне за, како он каже, „грозоте” у Алепу.

Не мора се бити Бог да би се могло одредити шта су оправдана војна деjства, а шта нису. И из тога извући закључак да нажалост и оправдана дејства имају за последицу цивилне жртве. Када се извештава о политичким догађајима, онда је упоређивање са сличним ситуацијама, у којима су деловале друге војске, од нарочите важности. У том одмеравању, укупно дејство руског ваздухопловства у Сирији сасвим сигурно заслужује највише оцене, по прецизности и вођењу рачуна да цивилних жртава буде што мање. Ја не разумем, како је могуће у „Политици” извештавати о жртвама у Сирији, а не ставити их у контекст потпуно незаконитог бомбардовања НАТО-а 1999. и цивилних жртава, укључујући и застрашујући број убијене деце, у Србији и Црној Гори? Тамо се цивили ослобађају од зверстава терориста, а код нас се масакрирало становништво у чистом америчком освајачком походу. И сад су за г. Вукасовића све то „грозоте” у истој равни.

Америка је склизнула до самог дна на коме је управо она исцртала „црно-бели” свет, у коме су сви који су против њених хегемонистичких амбиција црни, а сви који јој се додворавају и служе – бели. Стварност спољне политике САД је тако грозна да је већини човечанства јасно да су управо они црно, а сви који заговарају поновно успостављање односа на којима су настале УН, у односу на њих – бели.

У свету који је чињенично непобитно дошао до критичних тачака, наводно или стварно брижљиво нијансирање и релативизовање у борби против тероризма, јер ништа „није вредно једне дечје сузе”, објективно служи том великом светском злу које прети да нас прогута.

Јасни ставови нису занемаривање истине, него управо изоштравање слике.

Е, сад, Револуционарна гарда и Хезболах. Управо је Америка покренула рат против секуларне Сирије, наоружавши најгоре исламске фундаменталисте, рачунајући да се Асад, као припадник убедљиво мањинске верске заједнице Алавита (шиити), неће моћи одупрети сунитским џихадистима. Тек након тога, на страну Асада ушле су и оружане формације из Либана (Хезболах) и Ирана (Револуционарна гарда), пошто су и једни и други шиити, баш као и Алавити, да би спречили њихов покољ. Према томе, сасвим недвосмислено ни Хезболах ни Револуционарна гарда у Сирији нису терористичке формације.

Оно што је у наслову текста г. Вукасовића недопустиво је реч „стрип”, зато што тиме омаловажава саговорника. Осим тога, у целом тексту често користи тзв. аргументе ад хоминем, који су увек погрешни. Могу ја бити најгори човек на свету, а да је оно што тврдим истинито.

Ако није у стању да процењује војна дејства (претпостављам да није био ни у војсци ни у рату нити је ишчитавао детаљно извештаје о Рачку, Маркалама и слично), онда је као новинар „Политике” био дужан да позове стручњака из области за које нема знање, па тек кад тај стручњак потврди да су налази УН веродостојни, да се на њих ослони.

И на крају, без било какве жеље да га омаловажавам, Вукасовић у целој полемици инсистира на томе да ја, ако читам „Политику”, како тврдим, морам да знам да je он раније писао то и то. Зашто? Па није Вукасовић „Политика”. Нити су његови текстови стигли до антологијских вредности да би њихово изучавање нужно претходило полемици о било чему што напише.

Бранко Павловић, 18.10.2016.

 

About Бранко Павловић