Обама – последња линија одбране

Непримерене радикалне активности Обаме на крају председничког мандата су већ анализиране из угла спољне политике. У овом тексту говорим о смислу тог и таквог активизма на унутрашњем плану Америке.

Америчко друштво је веома подељено и то на начин да линије подела све више постају линије сукоба. Не само да један делић 1% влада целим системом (наравно системима, али међусобно добро умреженим и са истим циљем), не само да се ради више да би се имало исто или мање него у претходној генерацији, уз расне и верске поделе, него је Америка и географски жестоко подељена. Ако се погледају гласови грађана, онда је сва предност Хилари Клинтон сконцентрисана само у Калифорнији и Њујорку. У преосталих 48 држава Америке заједно, Хилари је изгубила, просечно, и у броју гласова грађана (не само у електорским гласовима). Тај врх Калифорније и Њујорка живи потпуно другим животом у односу на Американце у преосталих 48 држава.

Унутрашња драма Америке се, као и спољно-политичка, своди само на једно: како да тај врх у две географске тачке Америке настави несметано да влада? „Владање“ је еуфемизиам за пљачкање. И то свих и сваког, не само других држава и народа, него и сопствених грађана.

На том трагу отпора унижавању и пљачкању грађана Америке је Трамп победио. Сама чињеница да је на тој платформи остварена победа је створила огромну пукотину у политичком систему Америке и сада се вуку сви могући потези да се некако та пукотина затрпа.

У том циљу, готово је једнако важно задржати у Демократској странци у врху исту гарнитуру која је и до сада водила главну реч, као и спречити Трампа да успостави боље односе са Русијом. Зато што се и у Демократској странци одвијају потпуно исти процеси који су довели до Трампове победе. Покрет око Берни Сандерса, са њим на челу, наступа са јасним ставом да цела водећа гарнитура Демократа мора бити смењена. Ако би се то догодило, онда би сваки будући конкурент Трампу такође заговарао одустајање од интервенционизма у свету и стављање под контролу финансијског, фармацеутског и војно-индустријског сектора. А то би у кратком року заиста довело до слома вишедеценијског концепта владања у Америци.

Ја активизам Обаме, кад му време није, видим и у томе што је он предвиђен као ударна песница која треба да сломи нарастајући покрет око Берни Сандерса, а ако то није могуће, свакако да обезбеди да до суштинских промена у врху Демократске партије не дође. Стварним владарима је јасно да то не може да обезбеди Хилари, јасно им је да су све друге партијске личности из сенке неподобне да то остваре и избор је пао на Обаму.

У том духу, не само за спољно-политичку употребу, треба тумачити Обамине изјаве да „се борба за вредности“ наставља. Одатле следи да Демократе треба да „збију редове“, а не да се међусобно сукобљавају и на тој платформи ће се водити огорчена борба да се никакве промене не дозволе.

Кључно је у свему томе како ће Сандерс осмислити тактику. Један ниво је оно што већ говори: „немојте да ме погрешо схватите, све су то добри људи (врх странке), али су погрешно водили целу ствар и морају да оду и да се изабере потпуно ново руководство“. Тиме парира тези супротне стране да није време за деобе. Други ниво је нешто што такође Сандерс већ говори, парирајући посредно „борби за вреднсоти“: „лако је бити вредносно против исламофобије или хомофобије, али је проблем бити против Вол Стрита“, на који начин јасно указује на извор проблема и истовремено хомогенизује своје присталице. Оно што се за сада не може прогнозирати је степен борбености и одлучности када до сукоба, који је известан, дође. Сандерс мора тврдо да остане при захтеву смене целог руководства, по цену цепања партије. Такакв тврд став је у политици у оваквим случајевим од одлучујућег значаја. Не само што је то једини начин да се победи, него је то одлична основа за развој сопствене политичке опције и ако се унутар странке на гласању у висококорумпираним круговима руководства изгуби.

Обама има два задатка: да победи Сандерса и задржи непромењено руководство странке и да маргинализује покрет око Сандерса како он не би био озбиљна претња у смислу самосталног наступа на следећим изборима.

Моја је процена да ће Обама бити неуспешан у овом послу, не само због својих ограничених способности, него зато што грађани Америке, укључујући и симпатизере демократа, овакво владање више не желе. Ближи сам томе да ће цео систем успети да прегласа Сандерса (60:40), али је мислим искључена могућност да онда, са пуним легитимитетом да се промена покушала унутар демократа који су неспособни за рационалне промене, тај покрет око Сандерса не прерасте у посебну политичку опцију.

Промовишући ових дана по целој Америци своју нову књигу „Наша револуција“ Сандерс заправо окупља будућу партијску инфраструктуру. А ако се то догоди и покрет прерасте у самосталан политички субјект, онда Демократска странка потпуно испада из политичког система Америке, пошто њихов кандидат више не може да добије ниједне изборе (такав им је изборни систем, појава кандидата који узима значајан део гласова партије значи бољи резултат републиканског кандидата у тој држави).

Наша је срећа што тај залазећи систем прави велике грешке. Као што је погрешно рачунао да ће преко Украјине дестабилизовати Русију, а добио је никад боље односе Русије и Кине, што је најгори могући сценаријо за владајућу структуру Америке, тако и овде, брутално спречавање промене и развијање концепта да се Сандерсу не дозволи победа унутар партије, довешће до тога да ће сама Демократска странка бити маргинализована.

Систем је веома опасан, али није свемоћан. Дух слободе почео је да кружи Америком и он се више не може вратити у контролисане услове. Једно лице његове зле суштине је Обама, који се сада сели на унутрашњи политички план.

photo credit : http://www.torn-republic.com/2013/12/special-message-to-obama-voters-quick.html