БЕЛА КЊИГА ЕК-ЕУ  2025

Увод:

Европска комисија (ЕК) је 1.3.2017. године представила документ којим износи своја почетна размишљања о томе у ком правцу би ЕУ могла да се креће до 2025.године. Сврха документа је да покрене расправу унутар ЕУ током ове године, како би Европски савет (ЕС) могао већ крајем године да заузме став о томе где види ЕУ 2025. ЕК сматра да расправу треба обавити што шире, али и ефикасно,   како би се на време обавиле припреме за парлементарне изборе у ЕУ који су 2019.године.

Сам предложак за расправу (white paper), или што би ми рекли „бела књига“ је подељен на уводни део, затим изношење 5 могућих сценарија и закључни део у коме се углавном говори о процедури даљих расправа на ову тему.

У овом тексту се разматрају прва два дела беле књиге ЕК.

Први део- Јасно, нејасно и  нетачно:

Како се то и иначе често ради у сличним докумнетима, први део је посвећен саморекламирању ЕУ, а затим и изношењу података и ставова о проблемима са којима се ЕУ суочава. Неки од тих ставова су тачни и јасни, неки су тачни, али потпуно необјашњени, неки су неразумљиви, а неки су потпуно неситинити.

Прво о „екстремима“.

Тачно и јасно је наведено да никаквог проширења ЕУ нема до 2025.године. У том смислу и Србија има јасан орјентир. Речником револуционарне корачнице речено „ко друкчије каже, клевеће и лаже“, па сада имамо алатку којом прецизно можемо да меримо све изјаве у нашем јавном простору у вези чланств Србије у ЕУ.

Потпуно је неистинита тврдња да је ЕУ обезбедила 70 година стабилности. Дат је и графички приказ од 1500.године до данас, којим се поткрепљује ова лаж. Да се подсетимо: инвазија на Мађарску од стране Совјкетског Савеза 1956. и на Чехословачку 1968., инвазија Турске на Кипар 1974., ратови у Југославији 1991.-1995., агресија НАТО на СРЈ 1999., рат у Грузији 2008., садашњи рат у Украјини који траје од 2014.године.

Једино ако се хтело рећи да се није ратовало против Немачке. То је тачно, али у истом периоду је Немачка била распрачана, разоружана и значајно денацификована, као резултат Другого светског рата, све са окупационим трупама савезничких снага на њеној територији и са забраном да има значајнију војску. Сад свако за себе може да се определи да ли је изостанак потребе да се ратује против Немачке у томе што је формирана ЕУ или у томе што Немачка није имала војску.

Нејасно је више изнетих тврдњи.

Тако на пример, да је ЕУ настала на идеји мира и солидарности. На тим идејама су се људи ујединили много пре настанка ЕУ, у борби против нацизма и фашизма. Па су основали и УН. А и после Првог светског рата су на истим принципима били основали Друштво народа. Нејасно је  на основу чега се за ЕУ везује неки ексклузивитет баштињења тих принципа.

Сама тврдња да се нека државна организација не заснива на интересима, економским, националним, геополитичким, него на хуманим идејама, је сумњива и нејасна на први поглед.

Изнет је читав низ тачних података, око старења Европе, паду учешћа бруто друштвеног производа(БДП) у светским оквирима, паду поверења грађана у ЕУ, процентима оних који верују и не верују у евро и сл., али нигде није указано на узорке који су довели до тих појава. Зашто 25% грађана еврозоне не верује у евро? Па није то 2% и није то утицај „популиста“, него постоји неки озбиљан проблем, када је реч о тако великом проценту, који се онда наравно експлоатише у политичкој борби. Тако су кључни проблеми „фотографисани“, али су остали сасвим необјашњени, па отуда није могуће сагледати ни суштину предложених могућих решења.

Односно, у предлошку се  узроци  селе само на ниво презентације политике или превеликих обећања или превеликих очекивања. Нема стварних интереса, структурних разилика држава чланица, кршења људских права, непридржавања прокламованих принципа, урушавању радних права, прекомерне и често противзаконите концентрације капитала у рукама све мањег броја људи и сл.

Шта мислим под „структурним разликама“ можда се најбоље види из поређења Француске и Немачке. Француска је тек сада успела да незапосленост спусти испод 10%, док је у Немачкој она годинама већ између 5-6%. У графици која је дата у предлошку се јасно види да је код младих та разлика још драстичнија. Упркос чињеници да је у Француској краћи радни дан и да се они пензионишу са 60 година а у Немачкој са 67. Дакле, у Француској би незапосленост унутар истре ЕУ и исте еврозоне, морала да буде мања него у Немачкој( 7 генерација су пензионисали и упразнили та радна места за младе, краће раде па им је потребно више запослених), а она је битно већа! Када би услови били исти, у Француској би незапосленост била већа од 20%. То је индикатор великих структурних разлика. А са таквим  разликама није могућа  иста монетрана  политика. Отуда проистичу и разлике о будућности ЕУ. Не долази до различитих ставовоа због „популизма“, па је онда потребно само боље идеолошки деловати на „заблуделе“, него објективне разлике и одатле рационална виђења будућности ЕУ налазе своје политичке глансоговорнике.

Можда је најјаснија илустрација за ово о чему говорим избегличка криза која је подвучена као један од највећих акутних проблема- а одакле то уопште и шта је са интеграцијом муслимана? О томе нема ни речи. Најважнија одбрана од радикланог исламизма, а то су биле секуларне државе арпаског света на јужним обалама Средоземног мора, су уништене здруженим деловањем САД и ЕУ.Милсим наравно на Ирак, Сирију и Либију. У случају Либије је чак Француска предњачила и у односу на САД. Због чега интеграција не даје реузлтате, па друга и трећа генерација муслимана у ЕУ врши терористичке нападе и попуњава одреде Исламске државе и Ал Каиде у Сирији и Ираку? Ни речи о свему томе.

Текст је очигледно високоидеологизован, што је веома лоше за предложак који има амбицију да покрене „широку расправу“. Том идеологизацијом унапред се указује да ће расправа бити ограничена, макар што се ЕК тиче, на „прихватљиве ставове“. То се лепо види и  по томе што се истиче у предлошку  „нарастајуће напетости на источним границама“ и што је Русија представљена у графици као држава која је веома „non peceful countri“. Па НАТО гомила трупе на граници према Русији и поставља рактне системе у Пољској и Румунији. Да тога нема не би било никакве припреме одбрамбених снага Рсуије у том правцу. А по ком критеријуму је Русија у истој равни са нпр. Авганистаном што се тиче мирољубивости, како је у предлошку представљено? Зашто су државе ЕУ које су активно учествовале у уништењу Ирака, или Либије мирољубиве, а Русија која учествује у уништењу Исламске државе и Ал Нусра фронта (Ал Каида у Сириј) то није? Или зашто је Саудијска Арабија мирољубивија, која је главни снабдевач терориста у свету и новцем и оружјем и главни пропагатор најрадикланијег исламизма? Груба идеологизација.

Други део- 5 сценарија:

Оно што ЕК види као могуће правце развоја ЕУ до 2025.године ( за оне старије то мало подсећа на Кардељеве „Правце развоја социјалистичког самоуправљања“) сврстано је у пет полгавља: 1.-наставља се овако како је сада, 2.- врћа се на заједничко тржиште, 3.- они који желе већи степен уједињења то и раде у склопу наставка садашњег стања за остале, 4.-прави се нови договр о мањем броју питања са већим степеном уједињења око истих, уз смањивање надлежности ЕУ у осталим обалстима и 5.- долази до знатног уједињења по свим питањима, нешто као Сједињене Европске Државе.

1. Наставак садашњег стања је приказан као: побољшање заједничког деловања  пре свега у дигиталној сфери, енергији и транспорту. Боље функционисање еврозоне, боља и централизованија контрола банка, берзе омогућавају финансије привреди итд. Основни проблем овог сценарија је у томе што пренебрегава растуће незадовољство у свим државама чланицама постојећим стање. Посредан доказ је и сам предложак ЕК- ако је ово како је сада сасвим одрживо, чему уопште други предлози и расправа? Дакле, овај предлог занемарује да је растућа тензија унутар ЕУ основни покретач расправе, па је тешко поверовати да ће све „лећи на своје место, смо када се лепо поразговара“.
2. Враћање на зајденичко тржиште је насупрот првом сценарију насликано прилично тамним тоновима. Међутим, не памтимо време Европске економске заједнице као фрустрирајуће или као оквир у коме државе чланице нису могле да се развијају. За нас је нарочито важна примедба ЕК да би у том сценарију могло доћ до  „race to the botom“ у такмичењу држава чланица која ће обезбедити капиталу боље услове, што би довело до уништења свих других битних карактеристика тих друштава. Насупрот томе, када наше( и друга слична роководства других држава) говоре како ће дати увек повољније услове за инвеститоре у Србији од било које друге државе, онда се такав став од стране ЕК и других званичника из ЕУ похваљује као „храбар“, „реформатроски“, „окренут у будућност“ и сл.
3. Они који желе више то и раде- нека врста асиметричне федерације- односно останак држава које ништа од тога не желе на садашем концепту . Звучи примамљиво, али то толико додатно комликује ЕУ, ако би било успешно, односно толико троши енергије и новца на преговарања, да је то у релаизцији готово немогућ концепт. Пример ради преговори око државног тужиоца ЕУ који би имао надлежност за мали број кривичних дела и био ослоњен на тужилачке структуре држава чланица трајали су 6 ипо година и пропали су управо ових дана ( укуцајте EPPO за више информација). Дакле и нешто што је релативно једноставно је мукотрпно договорти, а како би тек изледали други бројни договори по различизтим питањима. Па када се и договори, онда је потребан посебни механизам који спроводи то што је договорено и убрзо би бирократија била дуплирана.
4. Мање, али ефикасније. У том концепту би се договориле области од заједничког интереса у којим би онда ЕУ наступала приближно као било која федерација, а све остало би се препустило или националним државама или локланом нивоу. То звући примаљиво, али је проблем у следећем: ако се постигне договор о небитним стварима, онда суштински ЕУ престаје да постоји као битна организација, па тим губи смисао постојања. А ако се постигне договор о битним стварима, како је могуће да не може да се постигне и о осталим који традиционално припадају федеративном нивоу власти? Дакле у овом концепту би ЕУ била или небитна или би била заправо следећи изнети предлог. Тако да овај предлог и није стварна могућност.
5. Много више заједно. Овај предлог иде ка федерализацији ЕУ. Основна мана му је што је дат као реалан предлог до 2025.године, а то је сасвим немогућ, исувише кратак период, за његово усвајње и примену. Сасвим супротно, у овом тренутку и у догледно време, за било какво повећање овлашћења ЕУ, нису спремне: Француска, Холандија, Аустрија, Италија, Шпанија, Грчка, Португал, Кипар, Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка, Данска, Шведска, Белгија. За то је суштински само Немачка, а и она са растућим противљењем грађана.

На крају, треба рећи да су сви предлози оптимистични сценарији за ЕУ, пошто ниједан не предвиђа распад ЕУ, што је знатно реалнији сценарио него нпр. потпуно уједињење.

Сам предлог је добар пример зашто је ЕУ у проблему: превише идеологије, премало спремности да се проблеми јасно адресирају, недовољно храбрости да се оперционализују решења макар на нивоу теоријског концепта. За похвалу је наравно позив на свеобухватну дебату, што би био и највећи допринос овог предлошка.

фотографија: Reuters, Y. Herman