Зашто је Португалија важна?

Почетком октобра су одржани парламентарни избори у Португалији. Сви светски и наравно наши медији су известили да је владајућа неолиберална влада победила на изборима.

Како сам одмах за НСПМ написао то је била лаж. Постизборну коалицију саставили суСоцијалисти, Леви блок (“Bloco de Esquerda” – BE, пандан Подемоса у Шпанији и Сиризе у Грчкој) и комунисти. Овде треба истаћи да су комунисти освојили чак 8% гласова, а да је још расутих гласова било око 12%.

Упркос томе што су обезбедили већину у парламенту, председник Португалије Анибал Кавако Силва, није дао мандат за формирање владе лидеру социјалиста Антониу Кости, него дотадашњем премијеру Педру Пасос Коелу, иако он није имао већину.

Обавеза мандатара је да изложи програм у парламенту у року од 10 дана и тада се суштински гласа о поверењу влади. Идеја председника је била да омогући десничарској влади да подмити неког из редова социјалиста у тих 10 дана и да ипак некако намакне већину на гласању. На тај начин председник Силва је практично извршио тихи државни удар.

Прекјуче, 10.11.2015.године то се ипак није догодило и влада је пала на првом кораку. Окупљени грађани испред парламента су узвикивали пароле: „ Уједињени грађани су непобедиви“ и „Не остављајте нас“.

Сада је већ тешко замисливо да председник неће дати мандат коалицији која има већину у парламенту, односно Кости. Мада ни ту могућност не бих сасвим искључио пошто јепредседник окорели десничар склон диктатури.

Догађаји у Португалији су вишеструко значајни.

1. Систем је показао право лице: ако демократија обезбеђује да се спороводе интереси банака, онда су комунисти, Леви блок и сви други који заступају став да су интереси грађана испред банкарских интереса добродошли. Али ако се, на ужас владајућих групација, испостави да је демократија „претерала“ и да на власт стварно могу да дођу неки који неће сваки банкарски интерес спроводити без остатка, онда се сва демократска правила имају кршити како би се то спречило.

Замислите да је било где у ЕУ десница обезбедила већину, а да не добије мандат!

2. Политичке групације левице су показале висок степен одговорности. Разлике су стављене по страни, са јасним циљем да се у овом тренутку све снаге морају сконцентрисати на обарање и разградњу неолибералних структура.

Комунисти су одустали од инсистирања да се изађе из еврозоне, а Леви блок се задовољио тиме да се конципира економска политика ублажавања мера штедње, без отварања питања отписа дугова.

3. Модел примењен у Португалији ће скоро извесно бити „преписан“ у Шпанији у којој се избори одржавају 20.децембра.

Шпански социјалисти, Подемос и Грађанска партија сигурно у збиру освајају већину места у парламенту (видећемо да ли ће комунисти прећи цензус) и она групација која би направила споразум са владајућом Народном партијом (неофранкисти) буквално би нестала са политичке сцене.

4. Дакле, по редовном току ствари, а то значи без државних бурних или тихих државних удара, до краја 2015.године у ЕУ ћемо на власти у Грчкој, Португалији и Шпанији имати владе које се противе неолибералном концепту.

5. Тешко је замислити да ове три владе неће координирати своје наступе, када се зна да их структурно муче исти проблеми. Са друге стране, тако уједињену групацију није више могуће уцењивати као Сиризу када је била сама.

Навешћу само два разлога:

а) дуг у том случају не би износио 320 милијарди ЕУР, као када је Грчка сама, него 1.500 милијарди ЕУР и

б) број грађана који траже своја права би са 11 милиона порастао на преко 60 милиона.Репресијом можете угушити на краћи период само нешто што је несразмерно мање од угњетавача. Када бројке достигну ове размере мора се поново о свему разговарати и тражити „средње решење“, односно – отпис дугова је неминован.

6. Све то заједно ће битно утицати на политичка кретања и у Италији и у Француској. А и Немачка ће морати да одустане од своје досадашње политике, односно показаће се да је досадашња политика погрешна и неспороводива.

7. Сириза је покренула ствари, омогућила овакав резултат у Португалији, сачекала крај 2015. и обезбедила себи битну подршку унутар еврозоне. Реч је о процесу који се више не може зауставити. Да су успели да прекроје изборе у Португалији Сириза би остала усамљена, Шпанија би добила хладан туш да се не заноси променама, јер оне макар постизборно неће бити дозвољене и цео систем би наставио да продужава агонију још коју годину.

Португалија је пример како у нестабилним временима и релативно мала држава може имати велики значај у укупним европским, а тиме и светским, политичким променама.

Поука за нас је да се сконцентришемо на оно што од нас зависи и да не отписујемо сваку могућност промене зато што тако тумачимо „укупан светски оквир“. Португалци су упорно и релативно дуго радили на свом потезу и систем није успео да их заустави. А сада је касно.