У чему је проблем са опозиционим деловањем у Србији

А у чему није? Да, може и тако. У овом тексту говорим о основном проблему свих који су спремни да се супротставе владајућој политици у Србији – како бити делотворнији.

Анализа и објашњење шта по својој суштини владајућа политика значи за националне интересе, што би се популарно рекло „за будућност наше деце“ је добродошла, свакако важна, али није довољна. Поред тога „шта не ваља, због чега и колико је то штетно“, неопходно је изнети концепт шта би требало урадити.

Претходно је важно разумети да је наш противник добро структурирани страни интерес. Некада је он „згуснут“ као захтев ММФ-а, некада представника САД или Немачке, Брисела или НАТО-а. Веома често су то захтеви невладиних организација које инсистирају на неопозивом поштовању интереса мултинационалних компанија, или спровођењу образовне политике или културне политике итд., које у крајњој линији служе предупређивању сваког озбиљнијег отпора страним интересима.

Отуда се сасвим слажем са г. Милошем Ковићем који је у једном тексту истакао да је пред нама Србима поново питање „ослобођења и уједињења“. Као и претходно у нашој историји, добродошли су сви који хоће да нам на том путу помогну. Уједињење мора да сачека да се Србија прво ослободи, па у даљем тексту говорим о ослобођењу. 

Како су механизми и технике владања Србијом и Србима веома развијене и разгранате (наравно то важи за све грађане, али се показало да су само Срби способни и вољни за бескомпромисну борбу), то и борба за ослобођење мора бити свеобухватна.

А то даље значи да у најмање петнаестак области треба понудити одговоре на то шта у свакој од њих треба урадити.

Методолошки, да би се постигла већа делотворност, повећао утицај предлога, нужно је концепт осмислити као највише десетоминутно излагање на телевизији. Боље још краће од тога. Наравно, сам елаборат може бити знатно детаљнији. Али без овог „ударног“ дела он никада неће ништа покренути у Србији, колико год иначе, по стручним мерилима, био утемељен.

У овом тексту ћу показати како се једна од сложених и медијски досадних тема, правосуђе, може јасно изложити. А читаоци ће просудити да ли је то оно „ново“ што нам је потребно у борби против владајућег система:

„Постоје три мере које се у правосуђу могу спровести одмах и које би у року од једне године знатно поправиле правосудни систем какав је он данас.

Тако битно поправљен систем још увек не би био задовољавајући и за даље његово унапређење су потребне различите мере које би у периоду од 10 година довеле до тога да је правосуђе у Србији добро.

Пре него што пређем на мере за брзо поправљање правосуђа, само да констатујем да је и овакво правосуђе какво сада имамо боље од правосуђа у неким државама које су чланице ЕУ и једнако лоше као у још неким другим државама чалницама ЕУ. Другим речима, апсолутно је нетачно да процес приступања или чланства у ЕУ доприноси квалитету правосуђа у некој држави.

Нужне мере су:

1. да држава, покрајина, градови и локалне самоуправе (власт у најширем смислу речи) престану да крше Устав и законе Србије,
2. да се одмах одустане од брзине-ефикасности, као основног критеријума квалитета рада правосуђа,
3. да држава као послодавац, директно или посредно као оснивач предузећа и установа, престане са масовним кршењем права запослених.

Кршењем закона држава проузрокује стотине хиљада предмета у правосудном систему, тако да он не може да стигне да се на примерен начин бави стварним проблемима грађана. Уз то, ови поступци непотребно, па тиме и незаконито, троше десетине милиона евра буџетских средстава. Говорим само о поступцима за које се извесно зна да ће их држава изгубити, а она уместо да плати шта је дужна упорно води поступке.

Код нас се судија бира први пут на рок од три године. А после тога конкурише да буде биран за стално. У том периоду (иста мера се примењује и на све друге судије, али су старије судије макар некад стасале у нормалном систему) његов рад се вреднује искључиво по томе колико брзо ради. Да ли знате за једну професију, па нек буде и молер, о докторима или електро-инжењерима да ни не говорим, у којој би било ко при свести саветовао почетнику „само ради брзо“? Наравно да не. Увек је савет „сада је важно да све што радиш буде добро, а временом ће квалитет дати брзину“. Код нас је обрнуто. И тако системски добијамо судије које су не само навикле да рутински греше због брзине, него су и награђене што греше тиме што су изабране на сталну судијску функцију. Дакле у систему који имамо, судија сасвим изузетно, ако је рођен као Иво Андрић, може бити квалитетан. 

Држава као послодавац ужасно малтретира запослене. Потпуно незаконито и неморално. Тако у правосуђу ради више хиљада по уговору на одређено време на по три месеца. Онда месец дана немају уговор и нису плаћени, али морају да раде да би добили нових три месеца. Раде 12 месеци, а плаћени су 9 месеци. И тако 4, 5, 6 и више година. Па ако им већ даје бедне плате, држава макар мора да им обезбеди сигурност посла на коју је и закон обавезује. О волонтерима тек да не говорим. 

Од системских мера, задржаћу се само на онима којима се утиче на независност судства и самосталност тужилаца, а што има погубно крајње дејство на право грађана на правично суђење.

Утицај је двојак: на основу уставних овлашћења и просто незаконит утицај. Незаконит се опет може поделити на онај који се заснива на злоупотреби овлашћења и на директно кршење закона.

Код утицаја на основу важећег Устава, најважније је истаћи да се готово сва штетна дејства могу спречити изменама одговарајућих закона, без потребе да се Устав мења. Сасвим супротно слици у медијима, пошто се у протеклом периоду ништа од могућег није предузело од стране извршне и законодавне власти, и Друштво судија Србије и Удружење тужилаца Србије стоје на становиштву да би променом Устава стање били још горе. Када вам кажу да је Устав потребно мењати због правосуђа и остварења „ЕУ стандарда“, да знате да то није тачно и да најугледнији саговорници стручним телима у ЕУ из Србије сматрају да сада Устав не треба мењати, а потреба законска решења су давно већ достављена и извршној и законодавној власти. 

Од незаконитог утицаја на независност и самосталност судија и тужилаца, сигурно је најфрапантнији пример спровођење Бриселских споразума, којим су укинути судови и тужилаштва и на северу КиМ, али и сви случајеви у којима Вучић или неки „мали Вучић“ дохвате микрофон и камеру и износе ставове о поступцима који или још нису ни почели или су у поступку, истичући да би ослобађајућа пресуда била „њихов лични пораз“ и слично. 

Највећи проблем и најкомпликованији за решавање је наравно квалитет судија и тужилаца. И стручни и карактерни. За то је потребно 10 година.

Али да ми кренемо од горућих и лакше спроводивих мера, па ће се онда и способност система за напредак ка добром правосуђу проширити и убрзати.“

Две стране, око 8 минута.

Обухваћено је само неспорно, оно што у јавности није присутно, а веома је важно. Ајде да се учини напор да то урадимо за све друге области, па да видимо како ће онда изгледати резултати избора.