Тихи убица

У овом тексту, на примеру лека против хепатитиса Ц, показаћу зашто је „запад“, схваћен као концепција на којој су та друштва данас заснована, суочен са нужним револуционарним променама. Појам није географски и у разматрањима обухватам САД, ЕУ, Аустралију и Јапан.

Од око три стотине милиона људи колико се процењује да је заражено овим вирусом, око педесет милиона живи на западу. У ЕУ је од 2015. године уведен протокол за терапију новим лековима, који за разлику од претходно „најмодернијих“ из 2002. године сада директно убијају вирус. Ранији су подизали имуно систем пацијента. Терапија је краћа, 12 или 24 недеље, врло комфорна- пије се једна таблета дневно и нема значајнијих тегоба.

Дивота. Лек у ЕУ кошта за 12 недеља терапије око 65.000 ЕУР, а у САД му је цена између 80.000 и 100.000 УСД! Производи се у Индији и под једним називом се касније продаје на тржиштима запада (има више сличних лекова, али овде ради лакшег праћења говорим само о једном), а под другим називом- иначе исти лек, се продаје у самој Индији. Тамо можете да га купите за 1.200 ЕУР! Плус онолико колико вас кошта допремање лека тамо где живите.

За потребе ове расправе узећeмо да је производна  цена лека, све са трошковима набавке, 1.500 ЕУР и претпоставићемо да на тој цени продавац не зарађује (наравно да зарађује и на 1.200 ЕУР, али да не би било методолошких нејасноћа, то ћемо „частити“ фармацеутску индустрију запада) ништа. Дакле, цена у ЕУ је 43 пута већа од  стварне цене лека, а у САД је то у најповољнијем случају чак 46 пута већа цена.

Лек је тако ужасно скуп, да га здравствено осигурање Француске одобрава само пацијентима код којих је болест напредовала до фазе у којој је смртни исход  без терапије неизбежан или још прецизније, само у случајевима у којима је код пацијента већ наступила цироза јетре. Остали оболели грађани Француске морају сами, о свом трошку, да набављају лек. Наравно да нaјвећи број грађана Француске уопште нема те паре. За ове са цирозом, терапија кошта 130.000 ЕУР, а остали, ако могу, из свог џепа морају да плате 65.000 ЕУР.

Када би убица са почетка текста смањио цену 10 пута, лек би за 12 недеља терапије коштао 6,500 ЕУР, и чисти профит за фармацеутску индустрију би по пацијенту  био 5.000 ЕУР (6.500 умањено за 1.500 колико признајемо трошкове производње и транспорта), а за оне са цирозом би цена била дупла, па би и профит био дупло већи, односно 10.000 ЕУР по пацијентy.

Ако претпоставимо да од 50 милиона оболелих на западу,  њих око 10 милиона има најтеже промене на јетри (фиброза 4.и 5.), а да за преостале може да се примени краћа терапија од 12 недеља, то значи да убица, са 10 пута мањом ценом за лек, може да, на основу једног лека, оствари чисти профит од најмање 300 милијарди евра (и словима три стотине милијарди евра)! Наравно, када би цена била 10 пута мања, сви системи здравствених осигурања запада би лек ставили на тзв. позитивну листу, па ни ових 6.500 ЕУР не би осигураници морали да плаћају.

Знам да вам је јасно да је и на многоструко умањеној цени профит огроман, готово незамислив, али само поређења ради, тих 300 милијарди је више од укупног прихода од продаје целе групације Волксвагена, као највећег у свету за 2015. годину, чак 4 пута више од тржишне цене већинског пакета Ербаса, као највећeг светског произвођача авиона (поред Боинга) и веће од укупног дуга Грчке.

Наравно, фармацеутске компаније ће рећи да они одвајају знатна средства за свој сектор тзв. „развоја и истраживања“, али нам никада неће рећи колико је то пара заправо. Стварно, колико цела та дивизија изналажења нових лекова годишње кошта? Па то су неки научници који раде у лабораторијама. Колико је то? Тридесет милијарди, педесет, колико? Ево нека је 100 милијарди, а нема никаквог разлога да буде толико, опет једним леком можете да исплатите сва истраживања свих лекова у једној години и да остварите нето профит од 200 милијарди евра- све са 10 пута мањом ценом од оне по којој данас продајете.

Размишљао сам о томе да ли је у питању само и иначе свеприсутна похлепа, али сада подигнута на енти степен, или можда тај полудели систем и неће да лечи све, али сам се запетљао и одустао од разумевања мени неразумљивог.

Револуционарне промене на западу, да парафразирам Берни Сандерса, су неопходне (бољи израз него нужне) из сасвим других разлога. Једна је ствар што је фaрмацеутској индустрији 200 милијарди ЕУР нето профита од једног лека на десетоструко мањој цени мало, недовољно, а сасвим је друго то што државе Француске, Немачке, Велике Британије, САД итд., дакле веома озбиљне државе, сматрају да је нормaлно да њихови правни системи подржавају такво поступање фармацеутске индиустрије.

Навикли смо да цену богаћења плаћају колоније, али сада они директно, истом интересу, само још заоштренијем, жртвују своје грађане! И како се уопште дошло до тога да развој лекова буде у приватним рукама и зашто би он био изван државног монопола? Па за друштво је неупоредиво боље да искључиво држава одлучује у ком правцу и за које болести ће се лекови развијати и  у ком правцу истраживања усмеравати. Имали би  бољи квалитет, здравију нацију, за мање пара. За много мање пара.

Оног тренутка када би грађани запада сазнали и када би та информација била свима доступна, да фармацеутска индустрија хоће 2.000 милијарди (то је двоструко више од бруто друштвеног производа Шпаније) нето профита од једног лека и да њихове државе то штите и подржавају, та друштва би се распала.

Због тога је револуционарна промена запада најбољи и далеко најјефтинији лек за та друштва. Од фрамацеутске индустрије не треба очекивати излечење. А замислите шта тек очекивати о финансијског сектора, нафтне индустрије или војноиндустријског комплекса. Та друштва, овако као их данас сагледавамо, нису одржива.