Шта је уплашило елите из Давоса?

У Давосу, у Швајцарској, ове недеље одржан је традиционални Светски економски форум, годишње окупљање глобалне финансијске и политичке елите која је ове године богатија него икада пре – један одсто најбогатијих поседује колико и осталих 99 одсто – а, наизглед парадоксално, истовремено и забринутија за своју будућност него што је била задуго.

Случај је удесио тако да се дан по завршетку скупа у Давосу, ове суботе, у Кобленцу у Немачкој окупио део криваца за ту забринутост, вође такозваних популистичких, то јест антисистемских странака из Европе, које су на свом првом самиту разматрале начине борбе против система и свега онога што Давос представља.

Шта је то што највише брине глобалне елите? Каква решења оне нуде, ако их уопште нуде? И куда воде процеси у којима живимо – наставку истог, или глобализацији с хуманијим ликом, или пак ка ресуверенизацији националних држава?

Ово су биле неке од тема о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали публициста и издавач из Швајцарске Слободан Деспот и адвокат Бранко Павловић, некадашњи директор Агенције за приватизацију.

Описујући расположење глобалних елита, Јан Голдин, професор глобализације и развоја са Оксфорда кога „Њујорк тајмс“ цитира у једном од извештаја из Давоса, рекао је: „Није досад било бољег времена за живот, а ипак, сви се осећамо тако суморно. Многи се осећају нервозно, многи осећају да је ово једно од најопаснијих времена“. Карактеристична је и оцена Мозеса Неима из Карнегијеве задужбине, који је рекао да међу присутнима у Давосу „постоји консензус да се догађа нешто огромно, глобално и без преседана“.

„Али ми не знамо који су узроци тога, и како да се према томе поставимо.“

Који су то процеси који су толико забринули припаднике глобалне елите? „То је велико питање, на које вероватно нико нема прецизан одговор“, каже Слободан Деспот, указујући на мигрантску кризу као један од разлога општег осећаја неспокојства. Важније од тога: „Систем у коме се на Западу досад живело, заснован на непрестаном расту стандарда и личног, индивидуалног комфора, долази до свог краја“.

С тим у вези, на овогодишњем Давосу доста се говорило о економској неједнакости, и то, чини се, с добром разлогом. ОЕЦД, Организација за економску сарадњу и развој, још пре две и по године објавила је истраживање по коме економско раслојавање расте још од почетка осамдесетих година прошлог века, и да смо се по том параметру, по разлици између богатих и осталих, вратили на ниво из 1820. године.

Ових дана, баш уочи Давоса, организација „Оксфам“ објавила је свој извештај који потврђује овај тренд, наводећи да осморица најбогатијих људи на свету поседују колико и читава доња половина човечанства, преко три и по милијарде људи дакле, те да најбогатијих један одсто поседује колико и осталих 99 одсто. Шта је довело до овакве ситуације?

„Захваљујући Томасу Пикетију и другим истраживањима, ми данас имамо и материјалне доказе да је дошло до одвајања растућих профита ове мале групе људи у односу на раст продуктивности привреде и у односу на раст зарада“, наводи Бранко Павловић.

„Људи на Западу данас раде више да би имали мање него њихови родитељи. Најбогатији у овим друштвима постали су толико незајажљиви и грамзиви да је прерасподела богатства у њихову корист достигла неслућене размере. Осим тога, Кина али и многе друге државе кренуле су у сопствени развој, смањујући тиме могућност пљачкања од стране Запада и преливања тог недостајућег новца на средњи слој људи у западним друштвима. Та два елемента довела су до тога да је систем постао неодржив, и људи који су подржавали неолиберални концепт док им је он омогућавао релативно добар живот сада су почели да се окрећу против њега.“

Говорећи у Давосу о проблему раслојавања, нобеловац Џозеф Штиглиц рекао је да је глобализација умањила моћ радника да се боре за своја права, и да су корпорације то искористиле. „Говори се о неједнакости“, каже Штиглиц, „да је то главни проблем, највећа претња глобализацији и глобалној економији.

„Треба признати да је начин на који је глобализација досад спровођена значајно допринео неједнакости. Али ја још нисам чуо ваљану аргументацију о томе какве би промене требало унети у глобализацију да би се решио овај проблем.“

„Свет је постао узан и мали за западну глобализацију, и она мора да се преоријентише и да измишља друге начине функционисања и пословања“, коментарише Слободан Деспот. „Али мислим да Запад данас и нема решења за те проблеме са којима је суочен. Једино решење ка коме он данас иде јесте рат.“

Кристин Лагард, директорка ММФ-а, у Давосу је изговорила оно што је очигледно, да је потребно више редистрибуције богатства да би се решио проблем неједнакости. Негде на том трагу, и кинески председник Си Ђинпинг, залажући се за наставак глобализације, утврдио је да није она сама по себи проблем, већ да су проблеми резултат претеране трке за профитом.

„Њујорк тајмс“, с друге стране, закључује да се „са сигурношћу може претпоставити да се предложене промене неће сукобити са интересима оних који су били присутни у Давосу“. Да ли је могућа промена изнутра, некаква глобализација по постојећем неолибералном рецепту, али са хуманијим ликом?

„Тачно је то што је Си Ђинпинг рекао, али није оствариво у данашњем свету“, сматра Бранко Павловић. „Глобализација није сама по себи проблем, одувек је морало да се тргује, али оваква глобализација покушала је да уништи сваку регулацију, у корист најмоћнијих финансијских структура у свету. Отуда је и природна жеља људи да се супротставе тој потпуно отуђеној групи људи, како би могли да уреде колико-толико пристојан живот. Промене ће ићи у том правцу, а то значи да се елитама из Давоса руши свет.“

У коликој је мери пораст такозваног популизма у западном свету, односно народне побуне против система, изазван економском стагнацијом и раслојавањем? Или је пак проблем шири? С тим у вези, занимљивим се чине речи Марин ле Пен, председнице француског Националног фронта: „Идеологија Давоса је једноставна: поништити државе, народе и демократије, како би се оставио отворен простор за тржиште, крупне финансије и обавезни мултикултурализам.“

„Ове речи личе на корисно и ефикасно политичко упрошћавање проблематике, али упрошћавање не значи да то у основи није тачно“, напомиње Слободан Деспот. „Од пада Совјетског Савеза присуствујемо потпуној приватизацији јавног живота на Западу; све одлуке у сфери трговине, унутрашњих и међународних послова, ишле су увек у истом правцу, ка укидању свих граница и препрека стварању светског тржишта које би контролисала једна веома уска шачица људи.“

Глобалне елите, окупљене на Светском економском форуму, као други важан елемент који изазива бојазан истакле су пораст популарности и утицаја тзв. популистичких покрета широм Европе. Први човек „Џеј пи Морган“ банке Џејми Дајмон, чија је прошлогодишња плата иначе износила 28 милиона долара, рекао је да „еврозона можда неће преживети због пораста подршке популистичким лидерима широм Европе“.

Сличан песимизам изразио је и Лојд Бланкфајн, ЦЕО „Голдман Сакса“, а и Реј Далио, који је на челу највећег светског хеџ-фонда („Бриџвотер“) с капиталом од 150 милијарди долара, наводи да је „утицај популизма на економију сада већи од утицаја централних банака” и да је то највећа претња Европској унији. „Желим да будем јасан и гласан: популизам ме плаши“, каже Далио.

„Заиста постоје озбиљни разлози због којих би еврозона могла да пропадне, али нисам сигуран колико то заиста плаши Американце. Тек онда би, наиме, долар био резервна светска валута“, коментарише Бранко Павловић, указујући на основни, унутрашњи проблем еврозоне: „Макроекономски положаји Француске и Немачке, као две водеће земље Европске уније а нарочито еврозоне, различити су по читавом низу параметара – немачка задуженост је око 60 одсто БДП-а, француска је скочила са 83 на 100 одсто задужености; Немачка је велики извозник, Француска има дефицит у извозу; у Немачкој има свега око 4 одсто незапослених, у Француској 10 и више – и због тога не може да постоји једна монетарна политика, која би била одговарајућа и за Француску и за Немачку, a о Шпанији, Италији… да и не говоримо.“

„Нарастајући покрети – који се погрдно називају популистичким – нису узрок проблема, већ последица веома дубоких проблема који су у темељу данашњег система.”

Самит европских популиста у Кобленцу, први те врсте, одржан је одмах после глобалистичког скупа у Швајцарској. Још 2014. је у Ватикану одржана једна конференција представника ових суверенистичких покрета, на којој је о њиховом обједињавању говорио и Стивен Бенон, кога је Трамп именовао за свог саветника за стратешка питања.

А после децембарског референдума у Италији, један од учесника скупа у Кобленцу, Матео Салвини из Лиге за север, твитовао је одушевљено: „Живео Трамп, живео Путин, живела Ле Пенова, живела Лига!“

„Већина тих покрета, који су у основи националистички, јесу покрети који регрутују своје бирачко тело на основу проблема као што су миграције, несигурност због тероризма… Али то нису узроци већ последице других макро-политика које те странке углавном и не узимају у обзир, то јест, тек сада почињу то да чине. С друге стране, политичка криза, криза поверења у етаблиране политичке странке и систем који не нуде никакво решење, доводи до њиховог раста“, каже Слободан Деспот.

„Основни проблем на Западу јесу покушаји антрополошке промене, редефиниције онога што јесте човек, а тога се људи највише боје, јер услед свега тога на Западу више немамо уточиште за породице, упориште за васпитавање деце изван тог социјалистичко-ултралиберално-ЛГБТ система.“

Куда нас воде сви ови процеси? Ко ће превагнути, народ или елите? Бранко Павловић: „Повратак у национално јесте једна нормална реакција на све ове процесе. То није нешто ретроградно, то је заправо једини оквир, национална држава јесте једини арсенал оруђа који нам стоји на располагању. Људи улазе у озбиљну борбу за нормалне вредности против ових покушаја преумљавања, и у Европи ће се током 2017. године одвијати преломни догађаји“.

Аутор Никола Врзић
Извор Спутњик, 22. јанауар 2017.