Србији је потребна странка радикалне левице

Овим текстом се обраћам  само онима којима је стало до државе и до заштите територијалног интегритета, укључујући и косовско-метохијски део Србије.

Политика коју води Вучић, а која је концептуално наставак претходних политика од 2001. године (o неколико дана Ђинђића и неколико месеци Коштунице, који не представљају континуитет, касније, а о погрешности Милошевићеве политике је непотребно говорити) сликовито се може приказати као кретање особе која је упала-ушла у велики левак.

Левак

На почетку кретање није нарочито брзо, даје могућност да се види околина и несрећнику се чини да може да бира шта ће следеће да уради. Онда се све убразава и иде ка свом исходишту. Онај у левку више не види ништа, све му се врти у глави и само гледа како себе да спасе.

Сасвим је свеједно да ли је Вучић претходно прихватио обавезу да Србију провуче кроз левак, или је то урадио због своје неспособности. Резултат је исти. Нема смисла исцрпљивати се у тим расправама.

Највеће убрзање је несумњиво дато Бриселским споразумима и све што нам се догађа и ових дана није никакав инцидент „терористичких шиптарских банди“ него логична последица политике која се води у Београду. Објашњење како је тобоже важно разумети да то нису Албанци него САД итд. нема значаја ако се не предузма ништа што би нас заиста из тог левка извукло.

Када је убијен Ивановић већ је констатовано да је то доказ пораза Вучићеве политике према КиМ у целини. Ово са Ђурићем је само наставак истог, потпуно независно да ли у томе Вучић учествује свесно или се томе противи. Док си у левку нема ти спаса.

То се догодило и Ђинђићу, па кад је видео да у том систему ослањања на запад нема спаса, то је јавно и рекао. Није ништа предузео да би Србија ојачала, али је рекао да је то безизлаз. Отуда свако ко се позива на Ђинђића као визионара, а заговара прихватање сецесије косовско-метохијског дела Србије, не говори истину. Или се лажно позива на Ђинђића, или му приписује одрицање од КиМ без основа.

Исто се догодило и Коштуници. Прихватио је приватизацију, прихватио је предају банкарског система странцима, смањивање војске и сарадњу са НАТО-ом, медијски уплив и обавештајни уплив странаца, пут ка придруживању ЕУ, а онда је схватио да је ствар безизлазна. Успротивио се чланству у НАТО и потписивању ССП-а. Грађани су поверовали да је то излазак из левка, масовно изашли на улице у знак подршке да се боримо да из тога изађемо, а он их је одвео у Храм Светог Саве да пале свеће. А да грађани сами, у потпуној котроли медија од стране оних који нам раде о глави, уз прихватање и самог Коштунице да је приватизација добра итд, дакле да сами грађани разумеју да је он ослонац могућих промена. И наравно да су демагози и издајници победили на изборима. Онолико колико је недостајало плаћено је у еврима и прозападна влада је наставила посао.

Вртлог ка дну се наставља Тадићем, а онда долази Вучић о чему је већ било речи.

Решење

Решење је болно једноставно. Мора се изаћи из левка. Унутар тог концепта прихватљивог решења нема.

Наравно да и ту постоје бољи и лошији предлози, али исход је увек приближно исти. То што из левка испадне неће бити Србија. Осим што ће се можда тако звати. Нити ћемо ми бити Срби. Мада ће нас тако називати.

Да би се из левка изашло није довољно повући један потез. Не постоји једна полуга којом се проблем решава. Потребно је плански на најмање дванаестак поља повлачити потезе. А свако од тих поља приоритетно има по неколико потеза који се остварују са по 7-8 мера.

Како је реч о неколико стотина мера које треба повући у наредних 10 година, наравно да временски неки потези иду одмах, а неки за неколико година. Али је од највеће важности да се разуме да без целовите борбе на свим пољима, излазак из замке није могућ.

Одатле следи да значајан број предложених решења мора бити не само супротан ономе што имамо на сцени, него и инвентиван и стручно утемељен. А да истовремено главне правце тог деловања грађани релативно једноставно разумеју. Да би могли такав напор да подрже.

Опозиција

Већ из претхoдног описа свако може да види да постојећа опозиција не може да понуду решење.

Отуда је питање „удруживање у једну колону“, „ превазилажење сујета“ „ удруживање ресурса“ итд. секундарно. Наравно  да је боље да постојећа опозиција иде у 1-3 колоне, а не у 6-7, како не би дошло до расипања гласова. Уз пуну свест да ће Вучић увек потурити десетак својих „опозиционих „листа. Али то је само остварење одређених тактичких предности, а не стварно решење.

Неопходна је нова политичка снага. А оно што недостаје  је  радикална левица.

Таква опозициона понуда не расипа гласове, зато што од оних који гласaју за постојећу опозицију нико не би ни гласао за левицу.

Она је важна зато што се нужно обраћа најсиромашнијима у нашем друштву, захтевајући већу једнакост, а постојеће опозиционе странке су углавном елитистичке.

Као једина опција која историјски доказано уништава организовани криминал, она може нарочито младима да буде подстицајна за улазак у политички живот Србије.

Захтевајући примерено снажну државу, она је нужно на антиглобалистичким и антинеолибералним, али и антитајкунским позицијама, а то ће потиснути све „прогреисвно-либералне“ бесмислице које слуђују свет.

Нама је неопходна радикaлно лева партија која ће Југославију ценити као најбоље решење за балканске народе, а нарочито за Србе, али која ће бити одлучно против ове преваре која се назива „Западни Балкан“. Када Југославије нема и неће је у догледно време ни бити, онда је поново отворено српско национално питање и поново смо на позицији из 1912., ослобођење и уједињење. Савремено „лево“ није и не сме бити анационаолно. Без полуга државе, немамо чиме да се боримо против модерних колонизатора. А нема јаке државе без нације.

Важно је јасно изразити дивљење за партизански покрет који је овде победио нацизам и који једини из поробљене Европе у Другом рату има морално право да стане раме уз раме са победносном Црвеном армијом.

Потомци четника имају 20 других партија, па нек гласају за њих, а са нама нека се удруже у пословима ослобођења који су задатак данашње генерације. Нас само заједничка борба на том правцу може помирити, а не прекапање по историји.

Постоје бројне замке, али нема озбиљних дилема. Не треба бити искључив, али је важно бити одлучан. Исход овога што имамо је известан. Кад –тад мораћемо да стварамо ново. А ново је само нова идеја. У бољем смислу те речи. Ако је остваримо и погледамо шта је то ново, она ће се појавити као Србија-држaва слободних и једнаких.