Споразум

Споразум који је у Бриселу потписан и који је тзв.Влада Србије усвојила представља потпуни политички пораз Александра Вучића и Томе Николића. Укратко, призната је сецесија Косова и Заједница српских општина нема ни једну изворну надлежност коју немају било које друге општине на Косову.

Вучић и Николић завршили су тачно тамо где су се упутили. Када успоставите границу са Косовом и Метохијом и поставите пријем у ЕУ изнад слободе, правде и Устава Србије, онда вам је признање сецесије све што вам следује. 1+1=2. Кренимо редом.

Споразум већ у самом наслову говори о два равноправна субјекта која одређују принципе на којима ће даље уређивати своје односе. Дакле, по форми он је потпуно у складу са преговорима две државе.

Споразум се односи само на Северну Митровицу, Зубин Поток, Лепосавић и Вучитрн. Све друго је остављено на вољу Приштине. Наиме, како тек треба да уследи закон који ће ово регулисати, сасвим је могуће да се територијална организација одреди тако да Срби нигде више нису већина, а како је пријем у Заједницу могућ само по захтеву општине која хоће да се придружи, то значи да су сви остали Срби изван могућности да овој Заједници било како приступе.

Сама Заједница општина нема било каквих међународних гаранција да је трајна на Косову. То значи да и она може бити укинута 2/3 већином у парламенту Приштине, у било ком каснијем тренутку. Ово због тога што се оснива статутом у складу са законом и уставним законом. То даље значи да се Заједница не може угасити док то општине у којима су Срби у већини не желе, али само док уопште такав правни законски оквир на Косову постоји. Ако тог законског оквира нема, нема ни статута ни Заједнице.

Оно што заиста пара срце и вапи због неправде, је одредба Споразума да се избори по законима Приштине имају одржати до краја ове 2013.године. То значи да сви Срби морају да поднесу зхатев за пријем у држављанство Приштине. Дачић и Вучић су договрили да се сами Срби имају одрећи привржености Србији, пошто наравно без држављанства које одобрава Тачи, ни гласања по законима Приштине не може бити. А ако се не конституишу општине, нема више ни финансирања локлане самоуправе од стране Београда, ни полиције, ни судства, ни здравства, ни просвете итд. Практично сви Срби остају без плата.

Државност Косова је утврђена у свим елементима Споразума. Увек и искључиво се све има одвијати у складу са правним системом Косова. Изричито је то наведено у погледу полиције и судства. То практично значи да питања разрешења, премештаја без сагласности службеног лица, удаљења са посла, укупан број полицајаца, њихова опремљеност, логистика, решевање стамбених питања и друго, све остаје под надлежношћу Приштине. На тај начин је ефикасно и брзо дисциплиновање свих који желе да раде по правилима струке, а не онако како то Приштина хоће, обезбеђено.

У свим елементима споразума се инсистира на томе да Заједница нема било какав посебан статус или било какву надлежност коју немају и друге општине на Косову. Тако и друге општине могу оснивати заједнице и ова српска ће бити представљена у Савету заједница општина једнако као и друге. Надлежности су исте као и оне које имају општине, с тим што се преко Заједнице те идентичне надлежности могу координирано остваривати. Централна власт може, а не мора да Заједници , као и другим заједницама на Косову, пренесе надлежности.

Ово нарочито долази до изражаја код избора шефа регионалне полиције. Њега бира Министар унутрашњих послова из Приштине на предлог, пазите сада, не Заједнице општина, него градоначелника ( начелника) све четири српске општине. Дакле Заједница општина нема ни ту једну бедну симболичну функцију више него било која друга општина на Косову.

Код правосуђа је ствар још гора. Говори се само о томе да ће у посебним правосудним телима Срби ( ту се користи само скраћеница ) бити већина. То ће у пракси бити 6 према 5 или нешто слично. То омогућава Приштини да само једног из реда Срба добије на својој страни, а то је веома лако комбинацијом разрешења за честите и награђивањем мање карактерних, да се цео систем „заштите Срба“ пред судовима потпуно обесмисли.

У економском смислу, пре датума 28.јуна, Споразумом је предвиђено да се има решити питање енергетике и телекомуникација. То у преводу значи да се имамо одрећи свега.

Све ове страшне и погубне одредбе су ништа у односу на тачку 14 Споразума у којој се Србија обавезала да неће ометати Косово на путу ка ЕУ и још преко тога, да неће подстицати ни друге да то чине. Тиме је потпуно отворен пут Косова ка столици у УН. Све наводе саветника тзв.Председника Николића и других да сада следи дипломатска активност како би се спречио талас признања Косова треба дословно разумети као гнусне лажи. Они су се обавезали да баш то не смеју да раде, по самом Споразуму.

На крају једно питање за господу Вучића и Николића- како ви видите ову једначину: издаја + лаж =?