Сличности и разлике

Ово је нека врста „омнибус“ текста, тако да свако може да изабере део који му је интересантан, а да прескочи остале. Говорићу о волонтерима и робовима, структури моћи у Црној Гори и Србији и политичком положају Додика и Вучића.

Резултати у многим областима, у правосуђу и здравству нарочито, у себи садрже и веома велику количину рада и резултата рада волонтера. Реч је о хиљадама људи, а могуће је и о десетинама хиљада људи који су потпуно невидљиви из вучићевских висина.

Како год да резултате оцењујемо, једно је сигурно – били би битно лошији да волонтери нису уградили себе у њих.

Ужасно је што је њихов положај гори од положаја роба у старај Грчкој или Риму. Робовласник је роба хранио и обезбеђивао му неки кров над главом, а од волонтера се очекује да се сам некако храни, обезбеди себи становање и да на посао долази прилично пристојно обучен – наравно опет о свом трошку. У 21. веку положај волонтера је по свим економским критеријумима гори од положаја роба пре 2-3 хиљаде година. 

Оно што их разликује је „слобода воље“. Антички роб је то био принудно, а овај садашњи је наводно то својом вољом. Стварно? Масовно људи желе да раде о свом трошку? Наравно да не, него је цело друштво тако темељно заробљено неолибералним концептом (читај ММФ, Светска банка, Брисел, НАТО) да је принуда свеобухватна, а егзистенцијални страх свуда присутан, до те мере да се породично издваја за волонтера не би ли се касније извукао до недовољно-исхрањеног запосленог.

Прво створе очај, а онда кажу – ево сада сте слободни да бирате. И то све у време када је технолошки напредак такав да би било сасвим нормално да се ради 5 сати дневно и да сви буду запослени.

Волонтери су угроженији од незапослених, зато што сносе трошак за превоз до посла и за боље облачење, шминку.

Израбљивање са почетка двадесетог века је за данашње волонтере срећан исход. Какви пролетери, волонтери свих земаља уједините се!

Другу тему сам обрадио у виду табеле:

СТВАРНЕ СТРУКТУРЕ МОЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ И СРБИЈИ

ЦРНА ГОРА / СРБИЈА

1. Ацо Ђукановић / 1. Андреј Вучић

2. Брано Мићуновић / 2. Звонко Веселиновић + Пана

3. Мило Ђукановић / 3. Александар Вучић

4. Беба Поповић / 4. Беба Поповић

5. Жељко Митровић / 5. Жељко Митровић

Каква случајност. Из тог угла и „разлике“ изгледају другачије:

– Црна Гора признаје независност тзв. Косова, Вучић сасвим „супротно“ – уговара, па спроводи Бриселске споразуме којима се признаје независност тзв. Косова,

– Црна Гора јури ка НАТО-у, Србија ни случајно, али спроводи све војне активности са НАТО као да је њен члан,

– Црна Гора се хвали тиме да су ММФ и Брисел мерило свих ствари, а Србија нам прво објасни шта их је све подучила, па онда све прихвати, па се хвали како су резултати феноменални, а то потврђује и ММФ.

А сад сарказам на страну. Нема ту уопште политике. Политика је искључиво у функцији претходно означене моћи. Има је онолико колико се грађани буне. Ако се мире са судбином онда је нема уопште. Када Вучић све који протестују и подижу свој глас означава као непријатеље, то је због тога што га својим протестима терају да се бави политиком, а он за то просто нема времена од силних сопствених интереса.

Што се треће теме тиче, док сам се припремао за овај текст Џевад Галијашевић је написао такав текст о односу Вучића и Републике Српске, да ту нема шта ни да се дода ни да се одузме.[i] Ко га није проследио свим својим пријатељима, одмах нека то уради.

Можда само једна реченица. Додик је живи доказ шта би све могло да се уради када би Вучић користио знатно веће могућности које Србија има у односу на Републику Српску. А о заједничким снагама да и не говорим.

(фотографија преузета са http://mobile.nation.co.ke/news/1950946-2039418-format-xhtml-1x601o/index.html)