Сценарио хаоса

Запад, пре свега САД, нема више ни времена ни ресурса ни нерава, за тактизирање око успостављања безусловне послушости неоколонијализованих држава. Обична послушност више није довољна. Захтева се тренутно и потпуно спровођење наредби, све друго је разлог за одстрел.

Овакво понашање Запада је наравно одраз нервозе, која је опет последица узастопних стратешких губитака на великом плану. Мислим наравно на Русију и Кину, али и укупне односе који се одатле развијају и разашиљу свуда по свету, а који су сви до једног стратешки супротни концепту владања светом како то елита САД замишља.

Тако се, оштрије и раније него по редовном току ствари, обруч затвара над Македонијом и Србијом.

Када вам Бошко Јакшић објасни, као у емисији на РТС „Да, можда, не“, да је грађанска Македонија са спојеном македонском и албанском заставом на протесту, устала против окошталог режима, онда вам мора све бити јасније. Не пуца, како каже, Македонија по националним линијама и то је добро.

Линија по којој Македонија данас пуца, гле случаја, потпомогнута је са више од 100.000 пресретнутих електронских комуникација које се пласирају у јавности. Како је неспорно да је шеф државне безбедности, колико до јуче, био брат премијера, било би занимљиво када би неко питао господина Јакшића, шта мисли – ко је све то прислушкивао, обрадио и проследио? Ја ћу да будем сасвим неопрезан и да устврдим да је то ЦИА. Технички, то може да обави и наша БИА, али је то опет испостава ЦИЕ. И друго наградно питање – који је то демократски импулс ЦИА добила да крене у напад на свог дојучерашњег пиона на политичкој мапи Македоније? Сарадња са Русијом. Тачније, најава могуће сарадње са Русијом.

Македонија се увлачи у хаос да би се постигла потпуна контрола САД, свуда и у сваком тренутку, а онда ће се ствари већ даље откотрљати ка цепању по националним шавовима, када ЦИА одлучи да је за то сазрело време. Наравно све у циљу решавања савремених демократских изазова. А као најбољу вертикалу демократије на Балкану ЦИА види Велику Албанију.

У Србији се такође даље подстиче дестабилизација. Не зато што Вучић није спреман да служи страном интересу, него зато што страни интерес не оставља ни милиметар простора за питања Вучићевог личног рејтинга. Са друге стране, Вучићу је рејтинг важан зато што зна шта је потписао и шта је обећао и ако не потраје још неко време да се одмакне од свега тога, свестан је какав га исход чека.

У том светлу треба гледати и налог за повратак Шешеља у Хаг, сукоб у Српској Православној Цркви, дестабилизацију Републике Српске, даље захтеве Немачке у погледу Косова и Метохије. Пуштање пресретнутих разговора је такође показна вежба за Вучића, да не сумња на каквом је кратком повоцу.

Оно што је за нас грађане Србије добро јесте чињеница да после Вучића Запад нема политички наставак у Србији. Његовим гњечењем и елиминацијом, они избацују кључни привид и опсену из политичког живота Србије, на којој опсени неоколонизација Србије и почива.

А што се Вучића тиче, па знате оно „ко с Ђаволом тикве сади…“.