Oдговор

Поштовани г. Илићу, као одговор на полемику коју сте покренули својим текстом „Шта aкo не ЕУ“ објављеним у Политици од 29.октобра, задржаћу се само на кључним разликама које су међу нама, по свој прилици, непремостиве.

Пут Србије ка ЕУ, а нарочито улазак у ЕУ, нужно значи да страни интерес у Србији мора да се оствари у целини, а српски интерес само у остатку, ако уопште нешто преостане. То се јасно види и  у Меморандуму са ММФ, који ЕУ подржава у целини. Страни банкарски интерес је , са свим каматам,  појео и плате и пензије и тера нас да продамо и Телеком, и банке и приватизујемо ЕПС и даље уништимо сопсотвену привреду итд. На путу ка ЕУ нема никавог развоја квалитета живота, осим за мали слој наших људи који служе страним интересима.

Згранут сам да Ви сматрате да је Косово „одавно изгубљено“, после 16 година међународне управе, а наши славни преци пре сто година нису сматрали да је Косово изгубљено иако је  вековима било под турском окупацијом, коју су тада признавале све велике силе. Ако је све готово и изгубљено, због чега нас терају да још нешто потписујемо? Зашто странци који нам комадају Србију траже да закључимо „правно обвезујући“ документ, ако је све готово? Наравно да није готово. Нарочито не када су на нашој страни ,од великих сила, тако велике силе какве су Русија и Кина.

Када говорите о Бугaрској и Румунији Ви не спорите да су то државе на које Србија не треба да се угледа, али стање у њима правдате прераним уласком  у ЕУ.  Тај аргумент нема више значаја због тога што су оне већ осам година унутар ЕУ. Дакле, ЕУ не подстиче развој чак ни када сте чланица те организације.Примере Словеније и Хрватске прескачете, што значи да се слажете са мојим оценама.

Друге државе на које указујете имају међусобно различите показатеље  и свака од њих би заслуживала посебну анализу.  Оно што им је заједничко је  то, да ниједна није доказ успешности ЕУ у развоју тих држава. Било зато што развоја нема, ако се одузме ефекат  повећане задужености тих држава и грађана, или зато што су оне у паду последњих 6-7- година.Чак и Пољска стагнира и зато и имате победу евроскептика на њиховим председничким и парламентарним изборима.

Као мој одговор на питање шта ако се каже не Еу, Ви наводите „самодовољност“ што је нетачно закључивање. Одговор за који се залажем је самосталност. Пуни капацитет овлашћења који државе имају. Без тих полуга нико, па ни ми, се не може ослободити неоколонијланих стега у којима се данас налазимо.

И на крају, изгледа да Вама слобода није важна вредност, а мени је од одлучујуће важности. И за слободу се одувек борило. И памећу и снагом. Сада када сви наши противници слабе у светским оквирима, а сви наши савезници веома јачају, све што је потребно у наредних десет година је да паметно јачамо и војску и економију и образовање, задравство, културу и информисање и све друге државне и друштвене системе. Укратко, све оно што на путу ка ЕУ мора нужно да атрофира или нестане. Па кад то постигнемо, онда са нове позиције да паметно сагледамо како даље треба наставтити борбу за слободу.

Наше разлике су дубоке: моја позиција је самосталност, слобода, Косово, а Ваша према ономе што сте написали: ЕУ, одустајање од бoрбе за слободу и у склaду са тим  признање отцепљења Косова.

About Бранко Павловић