Промене у свету су много дубље него што се чини

У овом тексту говорим о томе да су промене у свету данас многу дубље и свеобухватније него што је „само“ успостављање мултиполараног света.

Прво, две напомене везано за уобичајену тврдњу да, поред САД, данас као суперсиле имамо и Русију и Кину.

Није реч о томе да се сада имају уважавати и интереси Русије и Кине, па да је за остале државе то углавном свеједно, односно, није реч о томе да не постоји више само један газда него их је троје и да се може тражити спас само по пукотинама сукоба интереса великих (мада је и то наравно присутно), него о чињеници да и Кина и Русија своје међународне позиције темеље на антиглобализму и враћању изворним принципима УН. Не ради се о подели плена, него о очувању света. И у тим оквирима, наравно – одбрани сопствених интереса.

Поред тога, сама чињеница да САД нису свемоћне, суштински доводе читав западни систем, који је ослоњен на идеју укупне надмоћи запада, од моралне до војне, у безизлазну ситуацију. На том трагу више није могуће водити успешну политику. А срце тог система је да је „успешност“ врховна вредност.

То се лепо, примера ради, види сада у Сирији. Образац по коме се терористички напад догоди на једном крају света, а онда САД и њихови савезници униште неку државу на другом крају света, више није оперативно могућ. А кад не може да се ефектуира, он је бесмислен. Зато што је тотална доминација уједно и максимум и минимум тог система.

Јачање и Русије и Кине и њихова стратешка повезаност (томе наравно треба додати и друге државе, пре свега остале државе БРИКС-а), објективно своде САД на позицију на којој нису биле деценијама. А на тој позицији садашњи трошкови САД су неодрживи.

Друго, у западним друштвима у току су веома различити процеси, који сви имају једну заједничку тачку, а то је уверење грађана тих друштава да „овако више не може“.

У САД личност преко које се ови захтеви очитавају је Берни Сандерс, сенатор који је озбиљан противкандидат Хилари Клинтон за номинацију за председника у оквиру Демократске партије. Мање је важно, за потребе овог разматрања, да ли ће он победити или неће, важније је да он у популацији од 19 до 39 година има предност. А његови слогани су: потребна нам је политичка револуција, ко ради 40 сати недељно не сме бити сиромашан, оштро против финансијског сектора, фармацеутских компанија итд. Оно што у САД долази, млади и средовечни, дакле највиталнији део друштва, потпуно напушта владајућу политичку парадигму и окреће се трагању за стварним решењима.

Исто то се догађа и у Великој Британији, само што се тамо политичар зове Џереми Корбин, лидер Лабуриста. Потпуно иста прича. Какви ратови, каква морална надмоћ – окретање обичном човеку и његовим интересима је оно што се захтева.

Процеси супротстављања неолиберализму су и у другим деловима ЕУ такође веома узели маха. Из сасвим различитих политичких визура, суштински су захтеви и потези против неолибералног концепта исти.

Поред Грчке, која трпи тренутно насиље Тројке, али не спроводи мере добровољно него под уценом, чекајући прави тренутак за поновно покретање свих економских питања, сада је у Португалији успостављена парламентарна већина потпуно исте оријентације као Сириза. Избори у Шпанији су 20. децембра и већ сада је јасно да владајућа партија сигурно губи изборе и веома је вероватно да ће се на истој платформи и тамо формирати влада.

У Финској су грађани својим потписима (50.000) натерали парламент да почетком наредне године мора да расправља о изласку Финске из еврозоне. Мала дигресија, замислите како функционише демократија чак и у Финској, када парламент неће да расправља о тако важном питању за грађане, него они морају својим самоорганизовањем да их на то натерају.

Веома сличне захтеве поставља и нарастајућа десница у Холандији. Влада Велике Британије поставља захтеве ЕУ за „асиметричном федерацијом“ као некада Словенија у СФРЈ, најављујући излазак из ЕУ уколико им се захтеви не усвоје.

Избегличка криза је заоштрила сва питања преношења овлашћења националних држава на наднационална тела и то са јасном тенденцијом враћања битних овлашћења на ниво националне државе. У тим процесима јачају све евроскептичне политичке групације, од Марин Ле Пен у Француској, Орбана у Мађарској, до наглог пораста популарности Алтернативе за Немачку и нове владе у Пољској.

Истовремено, сасвим супротан процес даљег заокруживања ЕУ и нарочито еврозоне као функционалне федерације је неопходан, да би постојећи системи могли да функционишу. Није могућа квалитетна монетарна унија без фискалне уније, а та два сегмента заједно захтевају систем контроле и репресије који их штити, а то је онда федерална држава.

Због тога је ЕУ у унутрашњој торзији између сасвим опречних сила: 1) ка федерализацији и наставку садашњег макроекономског концепта на једној страни – тај став репрезентује на политичком нивоу владајућа Немачка и 2) одбијању не само да се даље овлашћења преносе ка федерализацији ЕУ, него са захтевима да постигнути ниво интеграције више не важи и, додатно, да се макроекономски концепт има напустити.

Треће, велики савезник западних сила, Јапан, је сам у невиђеним економским проблемима и чини се у потпуно безизлазној ситуацији. Када кажем безизлазној, онда мислим да се уопште не види како би Јапан, који у протеклих 25 година није остварио никакав привредни раст, то могао да учини у наредних 25 година. Штавише, много је извеснији даљи пад БДП-а него било какав раст.

Овде сам навео само неке елементе унутрашњих проблема тзв. „златне милијарде“, за које сматрам да довољно убедљиво говоре о томе да ми данас имамо на делу веома дубоке и далекосежне процесе који сви воде ка разградњи доминације западне парадигме у веома догледном времену. Другим речима, не постоји политички маневарски простор који би омогућио да се некако ипак све врати на старо, онако како се владало светом у претходним деценијама. То време је заувек прошло.