О продаји и препродаји „Политике“

Овим текстом ћу покушати да разјасним нека питања везана за препродају удела и дугова Политике, а која су дошла у центар пажње јавности након изјава г.Родића и г.Богићевића.

Лист „Политика“ је власништво посебног привредног друштва „ПНМ“ (Политика новине и магазини д.о.о.), а то друштво је у власништву „АД Политика“ са 50% од оснивања, док је друга половина од оснивача „WAC“ продата једној Богићевићевој фирми.

Власништво треба разликовати од дугова тог истог „ПНМ“-а. Како су за финансије ПНМ били задужени Немци, они су и одговорни за дуг од наводних око 15 милиона евра. Тих 15 милиона је откупио Родић за дисконтовану цену од 5 милиона евра. Како смо из медија сазнали, та потраживања су спорна и у погледу њихове основаности се воде судски поступци. Зато су и продати по битно нижој цени од наводне њихове пуне вредности.

По основу тих потраживања је Родић изашао у јавност са тврдњом да је он власник „Политике“, што није тачно. Ако би потраживања била основана, а ПНМ их не би платио, Родић би имао право да се наплати од дужника, односно да га отера у стечај. У случају стечаја имао би даље право да конвертује потраживања у капитал у једној компликованој процедури која се зове реорганизација.

И пре него што пређемо на најзанимљивији део, а тиче се скорашњих јавних сведочења Богићевића и Родића, само да се подсетимо да је лист „Политика“ прешао у „ПНМ“, у коме је власништво и право финансијског управљања добио WAC, остварено под директним утицајем Ђинђића. То је била прва трансакција на основу директне погодбе после 2000. године. Уследили су „Сартид“, „НИС“, а сада се ништа и не продаје битно ако није директна погодба („ЈАТ“, „Београд на води“, итд). Све уз заклињање у борбу против корупције.

Е сад, г. Богићевић каже да је Родићу дао милион евра у кешу, да би он одустао од већ закљученог уговора са WAC-ом, а да касније није хтео да му плати додатних 5 милиона на име откупа дугова, зато што у тренутку када је давао први милион „није био упознат са детаљима трансакције“, већ је то урадио зато што су то од њега тражили Тадић, Ракић и Петровић.

Истовремено је рекао да је захтев Родића да му се да милион евра рекет.

Право питање за г. Богићевића је, како је могуће да он даје милион евра за трансакцију која га толико не интересује да није био упознат са детаљима? Нарочито када се зна да је након тога платио и куповну цену WAC-у за његових 50% у ПНМ-у.

Одговор је само једна од следећих могућности:

А) то уопште није био његов новац него неког од побројаних политичара који су то од њега тражили, где је Богићевић нека врста њиховог „проточног бојлера“,

Б) то јесте његов новац, али је то морао да уради зато што су му побројани политичари, или неко од њих, претили,

В) то јесте његов новац и то је урадио зато што му је неко од побројаних политичара рекао да ће у неком другом послу добити надокнаду за новац који даје за куповину „Политике“.

Не знамо да ли га је тужилац то питао и не знамо шта је од тога истина, али поуздано знамо да то што му је Родић тражио милион евра да изађе из договора са WAC-ом није рекет и не представља било шта необично у пословном свету.

Исплата у кешу у Србији, у страној валути, није дозвољена и ако такав приход није приказан, додатно су прекршени порески прописи. Сама трансакција по себи је законита. Начин на који је урађена, ако је урађена, није.

Родић каже да је био део Вучићевог штаба за улепшавање стања у Србији. Да Вучић контролише медије и да не дозвољава да грађани сазнају истину.

И ова тврдња и претходна Богићевића, да је на тражења Тадића и осталих дао паре Родићу, се оспоравају довођењем у питање лика и дела Богићевића и Родића. Ова оспоравања су за потребе утврђивања истине неоснована. Обојицу треба сагледавати као „заштићене сведоке“. Другим речима, о прљавштинама ни не може да сведочи пристојан свет. Као што о мафијашким убиствима на крају сведочи убица, тако и овде о политичким наруџбинама нема ко други да сведочи него богићевићи и родићи.

Када смо код политичких наруџбина било би интереснатно питати и Вучића и Богићевића, како је дошло до тога да се, у тренутку када је откривено да је у позадини куповине „Политике“ Богићевић, Александар Вучић појави на телевизији да нас опомене да г. Богићевић не сме бити доведен у питање зато што запошљава преко 4.000 људи? И зашто је Вучић касније рекао да одустаје од утврђивања ко је власник половине „ПНМ“, када видимо да то није уопште тешко утврдити?

О дуговима Родића се увелико пише, али само да се подсетимо да су дуговања привредних друштава г. Богићевића преко 400 милиона евра. Више од 100.000 ЕУР по запосленом. И нико није реаговао када се тај дуг у протеклих десетак година готово утростручио. Једина рекација била је, у тренуцима неминовног колапса, заштитничка изјава Вучића, као да је реч о стварно значајном привреднику.

Како „Политику“ заиста треба заштитити као културну баштину Србије, решење треба тражити у правцу откупљивања дуга од Родића, а затим конверзију тог дуга у корист АД „Политика“ и тиме обезбеђивање већинског власништва у „ПНМ“-у. Бесмисао прописа који регулишу медије видео се и код Танјуга, а овде је реч о листу који је надживео све бечке листове из Првог светског рата, тако да примедба да држава треба да напусти медије нигде не звучи тако бесмислено као када је реч о „Политици“.

И на крају, када бих се ја нешто питао у погледу истраге око свега овога, питао бих и WAC да ли су пре трансакције са Богићевићем код њих били на разговору Петровић, тадашњи министар пољопривреде и Слободан Хомен, тадашњи државни секретар у министарству правде и преговарали услове продаје „Политике“ и да ли су им они рекли да ће им се око реализације јавити Богићевић, односно како су ступили у контакт са Богићевићем. А пре тога бих проверио у УКП-у да ли је неко из оне групе инспектора за решавање спорних приватизација већ био у Немачкој и већ их то питао. Нема много путних налога за Немачку у том периоду из те групе полицајаца.

Све друго је политика.