Подршка Вучићу већ се круни и нестаје сваки дан

КАДА неко каже да је неолиберализам поражен, онда треба видети шта та тврдња тачно значи. Наиме, као економски концепт  неолиберализам је доказано погубан најкасније од 2008.

То не значи да се од њега одустало. У најразвијенијим земљама Запада примењена је монетарна терапија, а у периферним је тај концепт настављен.

Једна од карактеристика тог модела јесте да га заговорници никада не сучељавају са чињеницама. Они знају да је он надмоћан, па ако чињенице говоре супротно, то горе по чињенице.

Све ово треба сасвим разликовати од структура моћи, пре свега финансијског капитала на Западу, израслог на концепту неолиберализма. Оне не да нису поражене, него се најозбиљније тек спремају за рат ради свог опстанка.

Победа Сиризе је у политичкој равни показала да је могуће, насупрот неолибералним структурама моћи, освојити власт са концептом заштите националних интереса. Без полуга државе у борби против неолиберализма било који народ нема никакве шансе.

То наравно не значи да је, самим тим  што је власт освојена, победа осигурана. То сад живимо сви ми. И са Сиризом и са Орбаном у Мађарској пре Ципраса и са Подемосом и Националним фронтом у Шпанији односно Француској, Пет звездица Пепе Грило у Италији, Алтернативом за Немачку у Немачкој  итд.

Ципрас свакако  додатно огољује Вучића и чини сасвим јасним његово удвориштво банкарима и моћницима неолибералног концепта. Он се радује ММФ-у, диви се протестантизму и Немачкој и све проблеме види у лошој нарави нас Срба. О томе је веома јасно Слободан Рељић написао у новом броју Недељника.

Из чињенице да се подршка Вучићу у свим стручним и мислећим круговима у Србији круни и нестаје из дана у дан, не следи закључак како ће само због тога Вучић бити поражен.

Потребно је да дође до акционог, организационог и политичког удруживања основних структура које пружају отпор овом режиму, у основи марионетском и на услузи странцима, а који се не налазе на садашњој политичкој сцени. Ту не мислим на парламентарну сцену, јер је она такође за стране газде, него упаво на ванпарламентарну.

Снаге настају из протеста адвоката, просветних радника, стручњака из области архитектуре и урбанизма и правосуђа, инжењера свих струка, синдиката Телекома, здрваства, правосудних органа, државне управе, омладинских организација, из читавог низа креативних и борбених људи који јесу данас формално у некој партији, али им је идеја слободне Србије далеко важнија од партијске припадности итд.

У овој години ће бити сасвим видљиво да ли ће укупне снаге за ослобођење Србије нарасти до мере да могу да сруше Вучићев режим, или не.