Oдавде нема даље

Знате оно вашарско „Навали народе, нема лажи нема преваре“, које и онај ко то изговара и они којима је то упућено, смејуљећи се, прихватају као вашарску разбибригу, добро знајући да док има истине и реалног живота, мора бити и лажи и преваре.

Али шта ако је све лаж? Шта ако у нашем политичком простору нема места за реалност? У тим околностима шаљива вашарска реченица добија злокобно значење. Погодили сте, говорим о Споразуму о Заједници српских општина. Како ћемо видети, Заједница српских општина (Заједница) нема ниједно извршно овлашћење које немају и општине чланице, буквално ниједно, а овим споразумом је потврђено признање сецесије Косова и Метохије у више одредби.

Једина одредба која уопште говори о неким правним актима које може доносити Заједница, а који можда могу имати обавезујућу снагу, садржана је у одредби чл. 4. Споразума, у којој се предвиђа да Заједница усваја мере за побољшање животних услова за повратнике. Наравно да такво овлашћење имају и саме општине. Овде је само предвиђено да, ако 10 српских општина тако желе, могу се усвајати мере и на нивоу Заједнице, али искључиво ако се тичу повратника. То је, да поновим, одредба која у највећој мери, у поређењу са свим осталима, личи на неко овлашћење.

У области образовања – Заједница нема никаквих извршних овлашћења: нити може доносити прописе, нити одлучивати у појединачним случајевима. У области здравства – исто. У области урбанизма – такође ништа.

Застава и грб – као и свако спортско друштво – само у складу са законом Приштине. Или као и свака општина, које такође имају право на грб и заставу, у складу са законом. Право међународног представљања – само на нивоу сарадње са сличним заједницама, баш онако као што се и општине могу „братимити“ и имати општинску или градску сарадњу. Ништа више од тога.

Финансије – као и било која невладина организација. Разлика је само у томе што финансије подлежу котроли „Државног ревизора“ тзв. Косова. Може се у буџету Приштине предвидети трансфер новца, као што може и за општине.

Заједници је посебно предвиђено право да јој се признаје правни субјективитет, али само у случајевима у којима остварује циљеве. Дакле, Заједница није конституисањем правно лице са пуним овлашћењима, него јој се само изузетно, у складу са Споразумом, признаје уопште својство правног субјекта.

Скоро половина Споразума је посвећена органима Заједнице. И то се у медијима максимално експлоатише. Као да невладине организације немају скупштину, председника, заменика председника, запослене итд.

Скупштина заједнице има смисла само ако у односу на тзв.власт у Приштини има неки нарочит положај. А нема га. У чл. 6 Споразума ова беспотребност Заједнице је изричито формулисана: у односу на Приштину Заједница функционише на основу заједничке сарадње и размене информација. Не постоји никакво право Заједнице према Приштини. Осим да моли да сарађују и да буде информисана.

А у чл. 9 је још цинично подвучено да ће Заједница промовисати интересе Срба у односу на централну власт. Обратите пажњу – прихваћено је да је Приштина централна власт. А Заједница до те мере нема овлашћења које би превазилазиле овлашћења општине да је само остало да се пропише да ће промовисати интересе Срба. Како Вучић води политику, можда нам и оваква одредба добро дође.

Насупрот испражњености од сваке садржине Заједнице и овим Споразумом смо изричито прихватили легалност власти у Приштини. Изричито смо прихватили да се све има ускладити са законима и уставом тзв. Косова. Изричито их Споразумом прихватамо као „централну власт“. Изричито смо сагласни да се наши симболи могу користити само у складу са законима тзв. Косова. Изричито прихватамо контролу финансија од стране тзв. државног ревизора Косова, дакле да је Заједница део њиховог државног уређења.

Шта даље? Као што стоји на једном графиту у Косовској Митровици – нема даље. За Вучића то даље је сусрет са Бајденом, коме ће моћи отворено и у лице да саспе „Видите да сам све одрадио, а Ви сте сумњали у мене“. Док је Вучић на власти, тако ће бити. А како је у међувремену укинута истина, и ја сам наслов овог текста подредио вучићевској реалности.