У нашем политичком животу постоје два рововоска окршаја. један произлази из чињенице да је Србија у неоколонијалном положају (то је и мој став) и онда природно излазак из тог положаја сву снагу усмерава против оних структура које служе колонизаторима.
Како се победа над колонизатором ретко постиже мирним средствима, то је рововска позиција нужни производ стања у које је Србија доведена, а све са циљем да великом мобилношћу ипак избегнеш оружани сукоб.
Из те поставке питање појединачних људских права у оваквој Србији је секундарно, будући да се у мирном трајању постојећег, законито и нужно све има свести на борбу око контејнера, масовно незнање и здравствену запуштеност. Ова позиција наравно подразумева да сам хладнокрван и у питању личних слобода и права, укључујући и одузимање живота. Колонизатор ради своје, ја радим своје.
И обрнуто, тек почетком изласка из неоколонијалног положаја озбиљна расправа о свим кључним питањима, па и људским правима постаје смислена. Тек тада имаш развој, а онда и институције, медије и заштиту људских права.
Други рововоски окршај је фингиран и потпуно диригован страним утицајем. То је на линији ко ће боље служити колонизатору. Било какав исход за грађане Србије не може значити било какву опипљиву промену нужног даљег пропадања. Прво економског, па онда и државног, све до медија. Наравно, ови процеси су синхрони, али истичем економски аспект зато што је основна илузја да је развој у економском моделу који траје већ 13 година могућ, само када би ми били бољи људи. Није могућ.
Друго питање је “случај Оље Бећковић”. За мене је он сасвим безначајан зато што је она гласноговорник колонизатора, па због тога никада не може имати статус жртве режима. Не улазим у то да ли је она тога била свесна или није. Као што остављам по страни да ли ће се активно укључити у политику, што без претходног прављења жртве од ње, није могуће. То је исто као када би требало да се секирам зато што је ЦНН рекао да Амампур више не може да буде на њиховој телевизији.
Треће неизговорено питање, а у вези претходног, је питање приватизације медија. Рељић је више него убедљиво показао да је тврдња о томе како су приватни медији објективнији зато што су приватни, чиста пропагандна лаж. Сада за оне који тврде супротно постоји нерешив проблем: ако је приватно брана политичким утицајима (бесмислица наравно, али у њиховј визури то је тако) како је онда могуће да Вучић одређује ко ће, а ко неће бити новинар на приватној телевизији?
Четврто је питање поступања жандармерије. Специјалне јединице полиције нигде у свету не одговарају. Ни за убиства када су били на задатку. За њих не важи прекорачење овлашћења. То се наравно не говори, али то је нужно тако.
Амнестирање Вучићевог брата од одговорности за цео случај није могуће. Ако тераш полицију да извршава задатак усмерен на подривање морала једног друштва, онда не може брат премијера да баш тамо где је ограничено кретање, баш тада пролази. Из искуства знам да нико не почиње да те бије тако што ти кажеш “Ја бих да прођем”, него тек када не поступиш како ти је речено.
Што се тиче начина премлаћивања, то је рутинска обука свих таквих јединица, опет свуда у свету. Није могуће обучавати их другачије, зато што онда не би били способни да решавају уличне демонстрације.
Leave a Reply