Немачка ЕУ или нема ЕУ

Теза коју ћу покушати да објасним у даљем излагању је да је Немачка постигла макро-економске односе унутар еврозоне и добрим делом унутар ЕУ који јој трајно обезбеђују предност у односу на све друге чланице и утичу на повећање доминације немачких произвођача у односу на конкуренцију на тржишту ЕУ.

Због тога ја мислим да Немачка и неће ништа суштински да мења. Никакви „заокрети“ и „нове развојне концепције“ нису за њу прихватљиви. Управо обрнуто, на основу постигнутих предности Немачка ће све снаге усмерити ка очувању и јачању система унутар ЕУ и еврозоне који је успостављен.

Политичким речником речено, Немачка ће и у односу на Француску бити веома тврд преговарач, што је еуфемизам за непопустљивост. Указујем да није реч у разлици у карактерима између две нације, него о капиталном интересу Немачке ( уколико читалац има стрпљења и времена, о тешко одрживим разликама између Француксе и Немачке сам писао још јануара 2012.године на НСПМ „Разлике побеђују“).

О чему је реч.

Немачка ће у 2014.години скресати свој буџет за додатних 5 милијарди евра и тиме обезбедити да у 2015 години уопште нема буџетски дефицит. Мала дигресија, можемо о Немцима да мислимо шта хоћемо, али у изборној години смањивати буџетски дефицит,а то значи мање пара за здравство, социјалу и животну околину (дефицит који нико од Немаца ни не тражи да се смањи), је нешто што могу само они. Какви избори? Па не воде они политику зато да би грађани гласали за њих, него онако како мисле да је најбоље за Немачку. И то је њихова изборна кампања. Наравно, то је и порука свима другима у ЕУ, да не сањају о било каквом попуштању, јер и Немци штеде и пате због тога. И иначе је њихов дефицит још у 2011.био само 1%. Сада ће бити нула.

У исто време Француска неће успети да оствари свој циљ смањења дефицита у 2013.години на око 4%, па ће тиме и циљ да у 2015.доведе дефицит на 3% бити мање вероватан.

Само ова разлика, само на нивоу разлика између Француксе и Немачке, значи да ће Француска и у наредних 5-6 година морати да се задужује знатно више него што ће моћи да рачуна на повећање раста привреде и тиме ће доћи до даљег повећавања нивоа дуга Француске, а Немачка ће престати да се задужује и растом БДП ( бруто друштвењниог производа) и отплатама ће смањити своју задуженост.

Ова разлика у задужености ће направити разлику у каматама које плаћа

Француска и Немачка , као што она већ у годинама кризе постоји између Немачке и Италије или Шпаније ( говорим само о највећим економијама еврозоне). Упросечено Немачка се задужује са каматом од око 2%, а Италија 4,5-5 ( уз интервенцију Европске централне банке. Без њене интервенције камата за Италију иде преко 6,5%). Последица ове разлике у цени капитала, и када би све друго било исто, је да произвођач у Италији на средњи рок од 5 година, када су у истој монетарној унији ( а јесу-еврозона) не може да издржи конкуренцију произвођача у Немачкој. И није издржао. Процена је водећег директора банке Интеза у Италији, да ће у наредних неколико година додатних 20% предузећа у Италији банкротирати.

Иста судбина у наредних 5 година чека произвођаче у Француској. Говорим о две најјаче економије еворзоне после Немачке. О другима је сувишно трошити речи. Лавовски део тог тржишта које остаје упражњено масовним банкротствима ће попунити немачке фирме.

Централна банка Немачке ( Дојче банка) објавила је анализу какве се последице могу очекивати у погледу извоза, у ситуацији када ће и Јапан и Велика Британија, поред САД, извесно масовно штампати паре ( то већ чине, али ће повећати обим и продужити време- то се иначе упумпавање новаца назива „квантитативним олакшицама“). Полседица ће наравно бити да ће роба и услуге из еврозоне бити скупље на њиховим тржиштима. Утицај је међутим веома различит: због разлике у врсти роба које извозе, француска извозно орјентисана привреда је у проблему већ када курс евра у односу на долар пређе 1,24, а намачка привреда тек када пређе 1,54. Да би било јасније, тај курс је готово целе 2012.био изнад 1,24, а током свих 5 година кризе никада није био преко 1,54. Укратко, сви ризици пословања су за све друге унутар еврозоне неупоредиво бројнији и већи него за Немачку. Истовремено је Немачка, будући да као члан ужива заштиту од спољне конкурнеције, у позицији да прва искористи шансу и заузме новонастали тржишни простор унутар Еу, а нарочито унутар еврозоне.

Оно што нама може бити нарочито важно да приметимо, јесте да је Немачка ову велику разлику у квалитету, стабилности, конкурентности и одрживости привредног система, у идентичним интегративним процесима ЕУ, постигла само и искључиво ослањањем на националне мере економске политике. Другим речима, евроинтеграције не носе собом никакво решење. Решење је у квлаитетном националном вођству које мудро користи мере националне економске политике који јој стоје на располагању. И својим примером доказује да је могуће штедети и развијати се.

Наравно, намеће се питање да ли ће друге државе ЕУ следити Немачку или ће тражити неки излаз на други начин. За разлику од бројних саговорника који на ову врсту питања, у нашим разговорима, дају одговор имајући пре свега у виду историјски увид у англосаксонске утицаје на поједине државе ЕУ, ја мислим да су се ствари 2013.веома промениле од 1989.године и баш нек остане записано ( свакако ћемо се смејати-питање је само ко плаћа ручак): Немачку ће следити: Шведска, Финска, Данска, Холандија, Пољска, Словачка, Аустрија, Словенија, Хрватска- по мом мишљењу сигурно ( уважавајући да је утицај САД на Холандију и Пољску традиционално огоман. Ја тврдим да их је Немачка суштински одувала). И то је Немцима сасвим довољно за развој нове стратегије, ако се ЕУ подели. Истовремено они знају да је цена изласка из еврозоне за Француску, Италију и Шпанију изузетно велика. Зато Немачка и вуче политичке потезе који сви имају једну константу: пратите нас или се разилазима-али одмах. Свако одуговлачење је за Немце трошак који прети да им одузме тешко стечене предности.

(текст је објављен априлском издању магазина “Геополитика “)