“Mорална надмоћност” и Запад

У овом тексту гласно размишљам о неким општим питањима, као што су однос „моралне надмоћности“ и хришћанства, морално начело, правда, правни систем и правичност.

Свако религијско учење сматра да износи истину и једину истину, али ниједна од монотеистичких религија не мисли да се истина коју проповедају сме наметати силом (одмах да кажем да сам нисам религиозан).

Сила се сме користити само као одговор на учињену неправду и само на једнак начин. Стари завет то изражава ставом „око за око, зуб за зуб“, а Куран ставом да се 1. сме одговорити само истом мером и 2. а ако се не одговори, боље је. Нови завет у овоземаљском животу иде до крајњих граница и захтева праштање, измештајући успостављање једнакости, па дакле и кажњавање, у оностраност – после живота и препуштајући суђење Богу. Дакле, задржава се захтев за правдом која се увек темељи на једнакости, али се успостављање правде препушта Богу. Једнакост исказана моралним начелом, које захтева да поступамо добро, такође кроз историју широко прихваћена, гласи „чини другоме оно што би волео да он чини теби, односно не чини другоме оно што не би волео да он чини теби“. Дакле једнакост се јавља и у идеји правде – да би омогућила размену и расподелу и у основном моралном начелу – да би обезбедила умереност у поступању појединаца.

Одмах да приметимо да нигде не стоји „два ока за моје око“, а то је важно због тога да бисмо разумели да су „сто за једнога“, Вијетнам, Ирак, бомбардовање Србије 1999. и слични примери, чист паганизам. Дакле, они који се дневно позивају на то да су најбољи хришћани, су тек на нивоу паганства, зато што они несразмеру и одмазду успостављају као мерило својих поступака.

Идеја о „моралној надмоћи“ која је данас владајућа матрица западног света, нарочито САД, али наравно и ЕУ (они за себе тврде да су браниоци слободе, демократије, људских права, модерности, просперитета итд) у себи, као своју суштину, носи прећутно укидање другог. Наиме, ако сам ја морално надмоћан и користим сва средства присиле, укључујући и бруталну силу, да би сви други прихватили мој став, онда ја тиме суштински укидам појам другог. Тај други ће или постати исто што и ја, или ће бити уништен. Позиција моралне надмоћи уопште не види другог као стварну посебност, него само као објекат-препреку, која се има сломити: било тако што ће напустити своју суштину и прихватити њене ставове, или тако што ће нестати.

Поред тога што у самом појму укида другог као субјект, „морална надмоћ“ у себи искључује било какву једнакост, сразмеру, у поступању. Због тога сатирање милиона људи, за оне који спроводе политику засновану на претпоставци о моралној надмоћи, не производи било какав унутрашњи сукоб. Пошто по самој дефиницији други мора да нестане, онда је само питање ефикасности – како да се то уради уз најмањи утрошак ресурса, пре свега пара. Видети другог као објекат је суштина робовласништва – како само име каже, човек се сведе на предмет-робу. И једино преостало питање јесте чија је роба.

Тако се од наводног залагања за индивидуу, са лакоћом и у целини укида индивидуа, слобода замењује модерним ропством, а правда интересом мале групе људи.

Морална надмоћ коју запад заговара законито се своди на питање контроле територија и људи, односно велике речи о демократији и људским правима – своде се на новац.

Речено ћемо учинити још јаснијим када, овоме насупрот, ставимо само нека темељна хришћанска учења: да се истина шири љубављу, добротом, строгим правилима које верник дневно мора да примењује, а који у највећој мери спутавају сваку гордост. Слободна воља другога је темељ на коме се вера заснива, а сам хришћанин је довека несавршен. Он до краја живота (а душа по свој прилици и након смрти) тежи сопственом идеалу – да се угледа на Творца и у том концепту је свака надмоћ искључена. Тако поново долазимо до јасног увида да данас Запад нема никакве везе са хришћанским вредностима. То се додатно показује када се подсетимо учења у Новом завету да, „тамо где нам је благо, тамо нам је срце“. Ако нам је благо љубав, доброта, истина, правда, саосећање, поштење, вредноћа итд. – онда смо у складу са хришћанством (независно од тога да ли смо верници или нисмо), а ако нам је благо новац – онда смо у складу са западном цивилизацијом.

Како је у новијој историји дошло до овога, сасвим добро ће нам послужити марксистички приступ.

Не слажем се са преовлађујућим мишљењем које се заступа код наших., иначе исправно критички настројених интелектуалаца, да се променом доктрине производе штетне последице. Сасвим супротно. Када су САД крајем 19. века желеле да обезбеде ширење своје економске интересне сфере на средњу и јужну Америку, онда је то образлагано „доктрином о националном интересу“, јер је то био довољан оквир за регионалну експлоатацију. Међутим, када је крупни капитал у Првом светском рату видео невиђену шансу за богаћењем и ширењем својих интереса на цео свет и због тога инсистирао да Америка уђе у рат, грађани то нису хтели да прихвате, зато што нису у томе видели „национални интерес“. Из те потребе, да се преокрене мишљење Американаца како би САД ушле у рат, створена је доктрина о „моралној надмоћи“ (о томе детаљно и веома убедљиво Слободан Рељић „Криза медија и медији кризе“). Не тражи се, као, улазак у рат због интереса, него због прометејског ширења пламена слободе.

Без много непотребног објашњавања, важно је уочити да је Хитлер само преузео од САД већ готово решење и преформулисао га као „надчовек“, а Гебелс је исто урадио са већ готовим техникама контролисања маса.

Владајућа пирамида западне цивилизације, заснована и прожета само новцем, сама по себи мора одустати од „националног интереса“, пошто је и то неки оквир, неко ограничење. Новој елити је неприхватљиво да води рачуна, не само о другим људима и нацијама, него и о друштву САД. Из простог разлога што се ти интереси косе са интересима енормног богаћења малог броја људи. Они једнако газе сопствени народ као и друге. Једина разлика је у томе што их не бомбардују, али их убијају шаљући их у војне мисије, на другим фронтовима по свету и масовно их шаљу у затворе унутар САД.

Морална надмоћ као животни став и политичка доктрина су не само супротстављени хришћанском учењу (истичемо то зато што се они представљају као хришћани, а како сам рекао исто осуђују и све друге монотеистичке религије, па и политеистичке у којима је ипак један од богова врховни бог), него и самој идеји правде. Суштина идеје правде јесте једнакост обезбеђена силом. Цео веома сложени проблем о томе шта би то било „једнако“ који нисмо до данас теоријски решили, али без кога нема добро уређеног друштва ни толико жељене среће појединца, у концепту моралне надмоћи се „решава“ тако што се напушта идеја једнакости и просто од некадашње правде користи се само гола сила.

Указујем на то да су приговори о „бруталној сили изван сваког поимања права“, „примени двоструких стандарда (хоће се рећи нејаднако поступање у једнаким стварима)“ и сл. само описивање стања, које је нужна последица заштите интереса најкрупнијег капитала и доктрине о моралној надмоћи као њеном сублимираном изразу. Проблем је, међутим, у самом корену система, а не у његовим појавним облицима. Отуда је поправак немогућ. Једино решење је коренита промена. Ако се о „двоструким“ стандардима пише и говори са циљем да се илуструје непоправљивост система, онда је то мени начелно прихватљиво. Али бојим се да сваки такав дискурс (разматрање двоструких стандарда) у себи крије имплицитну тезу да би систем могао бити бољи, што је неистинито и зато треба бити веома опрезан у тој врсти аргументације.

Када говорим о западном свету, онда ја говорим само о оном његовом делу који жели да влада светом. Тај западни свет се без остатка данас своди на новац, голу силу и лаж.

Када схватимо да смо у овој подели карата објекат, онда је важно да отворено именујемо то стање, а оно се зове неоколонијална земља. Око тог става, да смо неоколонијална земља и да једино што има смисла радити јесте удруживање снага да се из тог положаја ослободимо, могуће је јединство Срба. Само на тој позицији све наше разлике постају без икаквог значаја.

Други важан наук је у томе да, поред борбе за слободу, сами морамо да успоставимо правду. Интегративни процеси нам је не могу донети зато што је правда тамо у суштини укинута.

Да бисмо успоставили једнакост као битан атрибут правде, морамо имати способну државу. Зато што тржиште само не даје одговор на то зашто нешто што се продаје вреди баш толико новца (не сме се занемарити тржиште, али се мора сложеним системима извршити корекција нужних девијација које тржиште собом носи, а то може само држава) и зато што нам, у другом делу садржине појма једнакости, нико осим нас самих неће на добар начин одредити сразмерну поделу друштвеног богатства и казни (дистрибутивни елемент једнакости).

Обично се мисли да је лоше право оно које није правично. То је погрешно. Сама правда је неправична. Ово због тога што је захтев за једнакошћу истовремено и неухватљиво сложен и нужан да буде тачно одређен. Због те апстрактности на једној страни и потребе да омогући најскладније могуће функционисање друштва, пропис је увек у извесној мери насиље над појединачним случајем. И понекад је примена прописа до те мере на штету неког појединца, да је такво поступање неправично, али праведно. Сам дакле појам правде је дијалектичан. Отуда се задовољењу правичности, по правилу, не сме излазити у сусрет, осим сасвим изузетно, и то само у мери у којој се не би урушио цео концепт правде на коме је друштво изграђено.

Правни систем који је супротан правди је просто лош правни систем. Добар правни систем нужно је праведан.

Како је одређивање садржине једнакости, у бољем смислу тих речи, могуће само интервенцијом државе, отуда не постоји ништа што би била „једнакост по себи“, односно није могуће успоставити било какву „универзалну правду“, зато што би то захтевало неку непостојећу универзалну државу. Па тако ни глобализам не може никада бити баштиник правде. Наравно, могућа је универзална правда од Бога. Али то и није на нама да судимо, па то остављам по страни.

Због тога је западни свет, заснован на укидању индивидуалности, слободе и правде, преплављен лажима. Истинит увид би показао његову неодрживост и они не могу друго него да лажу. Тај систем је дубоко погрешан чак и онда када је успешан. Зато се у том систему и уздиже успешност као врховно мерило које је са оне стране добра и зла.

Насупрот томе, концепт националне државе пуног капацитета (мисли се све оно што није пренето на УН) је исправан чак и онда када је неуспешан.

Борба да се ишчупамо из неоколонијалног положаја је истовремено борба за успостављање и слободе и истине и правде. То колико смо успешни не може довести у питање оправданост залагања да се ове вредности остваре.