Личност, окупација, насиље

Поводом текста Жељка Цвијановића, у коме веома добро показује да није могуће непосредно превођење мита у стварну политику, желим да понудим одговоре на неке дилеме, стварне и реторичке, које је оставио отвореним.

 1. КАКО ДА ПРЕПОЗНАМО ЛИЧНОСТ?

Као и у свим другим случајевима када доносимо одлуку: на основу искуства о томе шта је до сада та личност радила и нарочито да ли је показала спремност да опште добро претпостави личној користи.

 Дакле, личност мора да испуни два кумулативна услова: да показује способности потребне за управљање сложеним процесима какви су вођење државних послова и да је спремна на личну жртву.

 Број људи који су спремни на личну жртву није уопште тако мали како се понекад чини. Лично познајем најмање педесеторо таквих људи. Проблем је сасвим на другој страни: од њих педесеторо, велика већина мисли да су усамљени и да њихово деловање неће дати резултат. Та атомизованост, односно превазилажење лажне представе да, ако и има неког храброг – то је тек изузетак који потврђује правило, јесте задатак који стоји пред нама.

 И други део мог виђења овог питања – није реч о једном човеку који би био лидер иако, наравно, у политици неко мора да буде и лидер, већ о већој групи способних и поштених људи који би успоставили заједничко деловање.

 2. ЧЕКА НАС ДУГОТРАЈНА ОКУПАЦИЈА?

Наравно да су потпуно легитимни увиди који стање у Србији и око Србије виде тако да сматрају да је дуготрајна окупација вероватнији исход за Србију. Проблем је ако се мисли да је такав исход известан. Став о извесном исходу би био неутемељен. Ми не знамо куда иду друштвени токови, нарочито не у временским периодима које меримо људским животом.

 Отуда су сасвим легитимно могућа два супротстављена става (и велики број варијанти на тему) да је битна промена у Србији могућа у кратком временском периоду и да је то вероватно, као и супротна, да никаква битна промена није могућа у догледно време.

 Међутим, из овако различитих начелних гледишта уопште не произлази различито деловање. Односно, свака битна разлика у деловању би пре указивала на то да је наводни „начелни“ став уствари само алиби за предрасуду на којој се инсистира или, што је чешћи случај, на карактерном личном недостатку, који се не жели признати.

 Када доносимо одлуку да нешто урадимо, ми пред собом имамо конкретну ситуацију и конкретан проблем. Не решавамо ми тог дана „куда иде Србија“, него неко сасвим конкретно питање – како да сасвим оправдан штрајк просветара буде успешан, на пример. Дакле, ми се трудимо да у датим условима повучемо оптимални потез. И он је увек исти, без обзира да ли мислимо да ће исход бити опипљив или смо по том питању скептични.

 Када повучемо потез који је добар, он онда ствара нову ситуацију у којој сада имамо више шанси за успех него да га нисмо повукли. Да ли ће бити успешан, ми то не знамо, али знамо да су шансе веће. И, ако континуирано повлачимо добре потезе, ми стварамо нову историјску ситуацију у којој, истина, можемо бити побеђени под условом да је противник изузетно паметан и да располаже ресурсима да се супротстави иновативним потезима. Али нисмо поражени.

 То доказано непристајање, то несумњиво потврђено истрајавање које нас чува од пораза, је такође огромна новина, за коју до сада ниједан колонизатор није дао одоговор и није успео да се одржи у земљи у којој народ не пристаје на колонизацију.

 Да ли ће онај ко види положај Србије са више скепсе само због тога пропустити да повуче оптимални потез? Наравно да неће. Да ли ће то учинити онај ко мисли да су промене близу? Наравно да неће.

 Када се сложимо око тога да је Србија у неоколонијалном положају, онда су даље разлике у виђењу пожељне зато што нас не блокирају у борби коју предузимамо. Разлике доприносе да боље сагледамо шта би то био „оптимални“ потез и нарочито да разумемо неопходност таквог континуираног деловања.

 Оптимизам се рационализује тако што се увиђа да један добар потез није довољан, да једна акција неће битно променити стварност, да противник има читав арсенал противодговора итд., а скептицизам се подстиче тако да се прилике не пропуштају и да се свака рањивост колонијаланог система користи – зато што ствара нову „реалност“ и нову могућност.

 Велики је проблем у томе што грађани обично мисле да они не могу ништа да ураде, а то није тачно. Ево, погледајте снимак наступа Јасне Јанковић из Уније синдиката просветних радника у емисији Да, можда, не пред Нову годину и обезбедите да ваши укућани и комшије ураде исто, а затим проследите линк свим својим познаницима. И већ сте постигли промену. Упамтите, ми не знамо која акција ће бити кап која је прилила чашу, а нарочито не знамо да ли ће се чаша прелити ако пропуштамо да долијемо кап у њу.

 3. О ЖРТВАМА

Ја не видим могућност да се погреши око тога против кога се борим. Ко ми је непријатељ. Наравно, колонизатор. Оперативо, колонизатор своју моћ у Србији заснива на 0,1 одсто страних агената и 99,9 одсто компрадора.

 Отуда је и одговор једноставан – наравно да се борим против 99,9 одсто својих сународника који су у функцији колонизовања Србије и чине механизам који нас поробљава. Нема ту никаквог страха да би се могло „наивно“ упустити у „братоубилачки“ рат и слично. Компрадор ми није брат. И наравно да је први на удару, и то баш из опреза да се ствари не погоршају више него што је неопходно ако би се ударило по странцима.

 Ко су компрадори уопште није спорно. Тако да нема бојазни да се нека непримерена мера употреби према некоме ко је невин. Критеријум је једноставан – чим си у дилеми, значи да треба поступати блаже.

 Што се тиче наших жртава, оне су нужне. И око тога не треба трошити речи. Наравно да свако гледа да их не буде, али је наивно веровати да се неоколонијализма Србија може ослободити без жртава.

 Дилема око тога да ли чекати или делати је лажна. Ми увек процењујемо изгледе на успех неке конкретне акције и узимамо у обзир да се не трошимо више него што је потребно.

 Опасно је само ако се мисли да ће промена доћи некако сама од себе, ношена неким историјским токовима које смо у стању да сагледамо. Нити смо у стању да тако нешто сагледамо (ни ми ни било ко други) нити ће се ствари решити у Србији ако се реше негде другде (у Русији, на пример). Ми видимо шансу и кориситимо је. То је наша одговорност. А шта ће бити – то није у нашим рукама.

 Наравно, посебно смо одговорни ако предузимамо радње за које унапред, са великом извесношћу, можемо претпоставити да неће уздрмати постојећи систем, а нарочито ако ће га ојачати или распршити тешко сакупљену енергију за промене. То је друга кључна област о којој не говоримо (прво су шансе које имамо). Некада са разлогом, да би сачекали да се иначе квалитетни људи сами увере у бесмисленост својих поступака, па да се врате стварној борби, некада просто да не би омогућили противнику злураду какнонаду по свима који покушавају да Србију извуку из неоколонијланог положаја у коме се налази. Оно што морамо да радимо то је да мимо шире јавности, међу собом, отворено говоримо о томе шта је готово извесно погрешно поступање.

 Укратко, мислим да озбиљних дилема око покренутих питања уопште нема. Дилеме су како водити Србију у најмање 15 области, ако се таква прилика освоји. Тек ту почиње конструктиван разговор.