Ко губи, а ко добија у економском рату Запада против Русије

СПУТНИК Србија 13.03.2022.

Да ли Русија губи због санкција Запада (израз „Запад“ не користим у географском смислу, него као скраћени израз за све који се покоравају САД), да ли неко добија у тим условима, колика је штета за ЕУ, питања су која разматрам у овом тексту.

Анализу последица санкција поделио сам у три сегмента: на микроекономском плану, на плану трговинске размене и на макроекономском плану – на последице по привредни систем Русије, али и Запада, Кине и осталих важнијих субјеката у свету. Анализа је илустративна, а не исцрпна, по природи ствари.

Ако стање посматрамо „статично“, на данашњи дан, онда је закључак крајње једноставан. Заиста губи Русија, али и Запад. Али какве су последице у сагледивој двогодишњој будућности?

Одлазак компанија из Русије

Последице на микроекономском плану илустроваћу на примеру једне компаније. Узмимо рецимо, Икеу и размотримо последице одласка те компаније са тржишта Русије.

Запослени у Икеи ће добити отказ, и то је штета не само за појединца, него ће се повећати незапосленост у Русији, а тиме последично и смањити потрошња, па затим и производњу у Русији. Али Икеа ће изгубити тржиште Русије.

Русија има сразмерно ниску стопу незапослености, већу од немачке, али мању од француске. Радник Икее ће релативно брзо наћи нови посао. Празан простор на тржишту Русије, који је настао одласком огромног западног конкурента, попуниће руске компаније. Профит неће бити извлачен из Русије, већ ће га трошити руски власници у Русији, било као личну потрошњу, било као даље инвестиције. У сваком случају, лакше ће отплаћивати дугове из ранијих периода, ако их имају. Дакле, као резултат одласка Икее, настаће реално побољшање привредног система Русије. С друге стране, Икеа никада неће моћи да надокнади губитак руског тржишта, а трајно ће трпети последице тог губитка.

У областима у којима руска привреда нема сопствену производњу, тржишни простор попуниће компаније из држава које не чине Запад. У највећој мери. Отуда овакво поступање Запада, заправо, веома користи њиховим правим конкурентима у светској утакмици.

Спољна трговина

Запад, пре него што је објавио рат Русији, имао је са Русијом спољнотрговинску размену укупног обима нешто преко 300 милијарди америчких долара.

Од тога на робу и услуге које је увозила Русија отпада око 60 одсто (намерно заокружујем бројке јер би прецизност у овом тексту замаглила суштину). Лавовски део тога долазио је из ЕУ.

Коме ће сада ЕУ да прода око 160 милијарди УСД робе и услуга? Ником. Да би некако пласирала те производе, ЕУ би морала да уведе дампиншке цене, које отварају вртлог нових проблема. Најпре, укупан приход, због мање цене по јединици производа (све и да се у првом таласу све прода), био би мањи. Али још важније од тога – због мање профитне стопе, способност за нове инвестиције била би мања. Друго, следиле би казне (финансијске, повећање царина) због таквог понашања и реакција свих оних који нису ни Запад ни Русија. ЕУ нема могућност да битно повећа унутрашњу тражњу (камата је већ нула или у минусу, упумпавање новца је већ прешло 40 одсто БДП еврозоне, итд), осим ако би покушала да ванцаринским баријерама додатно заштити тржиште ЕУ. Али то отвара огромне проблеме као и дампинг.

На супротној страни, уколико би ЕУ одлучила да не купује ништа, оно што Русија извози: гас, нафта, руде и метали, угаљ, дрво, пољопривредни производи, ђубриво и наоружање, има купце свуда у свету. Са изузетком гаса. Међутим, одустајање од куповине од Русије значило би енормно повећање цене свих тих производа (и то се већ и догађа). Русија је на светском нивоу незаобилазна у свим овим областима и она нема никаквог проблема да у периоду од 6 месеци до две године нађе нове купце за своје производе, опет са изузетком гаса (с обзиром да се разматра период од наредне две године).

Овог пута нећу поново говорити о томе шта би одустајање од руског гаса значило за ЕУ. Указаћу на један други аспекат, у вези с осталим производима, који би био погубан за Запад, уколико би Запад одлучио да блокира трговину и тим производима.

У случају производње као што је руска, за којом постоји светска тражња, онда никакве финансијске досетке не успевају да спрече да се та трговина реализује. Неко време ће се тражити модели, а онда ће се они изнаћи.

Резултат финансијских санкција може да буде да ће Русија продавати наведене производе по нижој цени од тржишне. Како су цене претходно порасле због економског рата Запада против Русије, онда „продаја са попустом“ заправо финансијски обезбеђује Русији готово исти приход као да економског напада није било (сад је тај приход већи, али ће у најгорем случају бити једнак). Ко купује по нижим ценама? Па пре свих Кина, као кључни конкурент Запада на светском тржишту, затим Индија, и да не набрајам даље. Користећи ту погодност, сада су кинески производи још конкурентнији од западних и потискују их са свих светских тржишта. Није реч о томе да ЕУ губи „само“ руско тржиште. Иде се ка томе да ЕУ, у релативном односу, убрзано губи трку са Кином, Индијом и другим надолазећим економијама Азије, на свим светским тржиштима.

Макроекономски ниво

Оно чему сведочимо у првим данима, то је пад рубље, пад цена акција, повећање инфлације у Русији. Међутим, овај рат је натерао монетарне и фискалне власти у Русији да уведу читав низ мера које је требало да уведу још пре три деценије.

Анализа је показала (нобеловац Пикети је о томе писао) да је у периоду од 1990-2018 руски привредни систем „изгубио“ око 3.000 милијарди америчких долара. Трговински суфицити у том периоду требало је да обезбеде девизне резерве Русије, не на нивоу који је сада од око 800 милијарди, него на нивоу од 3.800 милијарди америчких долара. Тај огромни новац просто не постоји за привредни систем Русије. Он је у функцији Запада. Сада је Русија заокружила мере (вероватно ће бити још „финог подешавања“) којима се уводи контрола спољнотрговинског и девизног пословања кроз који је Русија економски крварила деценијама.

То, као и прогон руских богаташа на Западу, довешће нужно до повећања инвестиција у Русији. Ниска стопа инвестиција била је друга „рак-рана“ руске привреде. Отуда ће уведене санкције у другој, и свакој наредној, години повећати и убрзати привредни раст Русије.

Остаје још један велики проблем, за који за сада не видимо да га руководство Русије отклања, а то је одсуство прогресивног опорезивања у Русији. Често се истиче како је неолиберализам у САД, од Регана до данас, оборио пореску стопу за богате (последица је пад БДП-а саме САД, а не раст како се тврдило да ће се догодити). У Русији је та стопа за богаташе упола мања него у САД. Временски уведена када и у САД, распадом СССР-а. Ако би се кориговала и та мера, а идеална је прилика, чак је и политички неопходна због потребе да се социјална правда опипљиво спроводи у ратно време, онда би Русија била на путу да отклони највећи део својих макроекономских недостатака.

Што се саме вредности рубље тиче и последичног раста инфлације, ту су предузете радикалне мере: 80 одсто прихода од извоза мора да се депонује код Централне банке, дугови према Западу могу да се измирују код Централне банке у рубљама, по курсу који та банка одреди (чиме се битно смањује тржишни притисак на куповину девиза), мењачка провизија за куповину девиза је 30 одсто, куповина девиза дозвољена је, и то само до 10.000 евра за потребе одласка у иностранство, само онима који имају пребивалиште у Русији најкраће шест месеци, референтна каматна стопа је повећана на 20 одсто итд. Суштина је да Русија не брани рубљу продајом девизних резерви, него административним мерама, што је одлично. И рубља ће се до краја ове године вратити на приближно пређашњи ниво.

На моје изненађење, Русија ни у овим условима није ограничила дозвољену дневну флуктуацију курса рубље. У Кини је она 2 одсто. Чим у ток трговања тај износ наниже или навише пређе 2 одсто, трговање се обуставља и одмах се шаљу инспекције да утврде о чему се ради и ко то и шта предузима на тржишту валута. Надамо се да ће се и та мера увести.

Такође мислим да је претерано повећање референтне каматне стопе на 20 одсто, при инфлацији од 10 одсто, колика је тренутно у Русији. Оно у краћем року свакако обесхрабрује задуживања, па тиме и спекулације куповином девиза, али је неприхватљиво уколико убрзо не би било смањено, јер би за последицу имало значајну рецесију привреде, све и да су времена нормална.

Насупрот томе и на овом план у је Запад у нерешивој позицији. Они овај рат дочекују са већ високом инфлацијом. САД око 7 одсто, а ЕУ око 6 одсто. Треба увек имати на уму да њих треба посматрати не у односу на Русију, него на Кину. У Кини је инфлација према подацима из фебруара 0,9 одсто. Повећање цене енергената и хране (које ће за САД и ЕУ бити веће него за Кину, како сам раније објаснио) довешће до даљег раста инфлације. Тај раст ће временом извесно довести до захтева њихових грађана за повећањем плата, што ће додатно увећати све трошкове производње у односу на оне у Кини. У тим условима, ради обуздавања инфлације, централне банке Запада мораће да ускладе монетарну политику, да одустану од нултих каматних стопа и да смање упумпавање новца у привредне системе. Обе мере, смањење новца у оптицају и подизање каматних стопа, па макар и даље на ниво знатно испод инфлације, довешће до краха њихових берзи. И укупно увести њихове привреде у вртлог дуготрајне рецесије.

Поређења ради, Кина има стопу која је сада већа од инфлације за 2 одсто. То је као када би ЕЦБ или ФЕД имали референтне каматне стопе од 8-9 одсто. Наравно када би покушали да реално воде економију дошло би до незапамћеног краха, али би и померања на само 1 одсто изазвала панику на берзама. Говорим ово да би читалац пластично видео дубину „маневарског простора“ који Кина има, а Запад нема, чак и на плану монетарне политике.

Последица по Запад ће бити да му је Кина, као главни конкурент, још брже одмакла у времену његовог рата против Русије и тиме му одузела и преостали део економске снаге који му омогућава илузију да може опет да влада светом као да је 1989/1990. година.

Закључна разматрања

Замрзавањем девизних резерви Централне банке Русије (око 430 милијарди америчких долара) Запад мисли да ће постићи банкротство Русије.

То је апсолутно немогуће. Нема никаквих проблема да Русија, ослонцем на Кину, обезбеди себи финансирање на терет тих средстава, а Кина може да чека, ако треба и деценијама, да се наплати из блокираних средстава.

Много је веће питање да ли ће Русија уопште дозволити да јој Запад нелегално краде паре. И ту је највећа опасност од ширења рата изван граница Украјине. Само нек свако замисли шта би било да је неко запленио 6.000 милијарди долара Америци (толико, пропорционално висини БДП-а, износи заплењени износ девиза Русији). А зашто је Запад сигуран да тренутно најјача војна сила света, у погледу својих пара неће урадити исто што би урадиле и САД да су њихове паре у питању? Тим пре што су руске девизе реално зарађене, а америчке виртуелно откуцане на рачунару.

Да ли овај рат против Русије настављен и економским мерама Запада може да остави светску економију без негативних последица? Наравно да не може. Укупан светски раст ће бити мањи него што би могао да буде када би Запад прихватио политику коју заговарају и Русија и Кина на принципима мултилатерализма и одустајања од филозофије „нулте суме“.

Овај рат води расплету који жели више од пет милијарди људи на свету који не припадају Западу, а не слому Русије и Кине, како то иницијатори рата замишљају.