Кинеска алтернатива

Овим текстом ћу објаснити зашто је сада Американцима само на располагању Брисел у последњим трзајима за спречавање нормалних економских односа, које Кина успоставља у Европи. Оно што би Американце додатно требало да брине је то што односи које успоставља Кина јесу глобални, али нису глобалистички. И на тај начин се поткопава неолиберални темељ Америчке владавине.

Покушао сам нешто од тога да преточим у наслов текста, али је звучало толико „вучићевски“ да сам се стресао и одустао од даљих покушаја.

Када анализирамо све говоре председника Кине у Србији за ова три дана, заиста је тешко уздржати се од употребе „великих“ речи којима би се подвукла чињеница да је тим изјавама Кина отворено најавила нову еру у односима са европским државама. И истовремено да је на политичку сцену враћена пуна тежина готово заборављених појмова као што су „принципијелност“, „у дужем низу година доказано пријатељство“, „блискост народа“ – на којим основама је могућ економски концепт заједничког развоја.

Када је баш реч о Србији, онда је несумњиво да ће Кина у реализацији свих пројеката ићи линијом „да улагања не стварају губитке“, а не, како то запад чини, „максимализацијом профита“. Принципијелност и поузданост у политичким односима на примеру Србије ће добити јасно изражени економски еквивалент, што је изузетно ретко у међународним односима у протеклих четврт века. А у западном приступу је сасвим искључено.

Није само реч о способности Кине да реализује инвестиције нити о томе да се у само неколико месеци, без икаквих финансијских проблема, ниво планираних инвестиција у Србији подигне са око једне милијраде долара на чак пет милијарди, на који начин Кина озбиљно поткопава предрасуду да је једини извор капитала на западу. Више од тога, Кина заиста показује да је, макар у земљама Средње и Источне Европе, заиста могућ заједнички развој: и онога ко инвестира и државе у коју се инвестира. Сасвим пластично: када продајете цементаре или дуванску индустрију, воде, банке итд., онда је то бесмислено зато што су то све привредни субјекти који су профитабилни и без страних улагања. А, када продате железару Смедерево (наравно, реално за нула пара), онда сте у пакету добили решење огромног проблема који без страног улагања и новца и памети и тржишне позиције и извозничке преговарачке снаге – није могућ.

КАКО СРУШИТИ НОРМАЛНИ ТОК СТВАРИ
Крајем 2014. године Кина је одлучила да су њене девизне резерве превисоке (стигли су били до око четири хиљаде милијарди долара) и да је сада време за агресивно инвестирање. У том склопу је очигледно један од стратешких праваца и уплив у традиционални „забран“ Немачке и САД, а то су државе Средње и Источне Европе.

На том путу, географски положај је истакао Србију. Али амбиције Кине су далеко веће. Што је за Немачку и САД веома забрињавајуће – и потребе тих држава за кинеским капиталом и знањем и способностима су такође веома велике.

Са примером да мала Србија може да очекује пет милијарди долара, апетити свих других држава ка северу и истоку од Србије биће незаустављиви. Укратко, по нормалном току ствари, свеобухватна сарадња Кине и држава Средње и Источне Европе је неминовна.

А то само значи да „нормални ток ствари“ не сме да се дозволи. Невоља САД је у томе што на том путу саботаже нормалних глобалних економских односа у ЕУ нема много савезника:

• Француска то није зато што је њима и постојећи сукоб са Русијом преко мере економске подношљивости, а не да сада још отварају фронтове са Кином;

• Италија то није, јер су и њој преко потребне инвестиције из Кине;

• Немачка то није не зато што не схвата колико је продор Кине на темељима тржишне економије у Средњу и Источну Европу стратешки ударац по економске интересе Немачке него зато што Кина у случају сукоба може одмах да примени контрамере које би Немачку довеле у рецесију много брже него што би изостанак инвестиција пољуљао Кину. Без кинеског тржишта, брендови као што су Мерцедес или BMW изгубили би најважније тржиште и веома брзо би изгубили укупну трку у светској конкуренцији;

• Британија то није зато што је и сама склопила колосалне уговоре са Кином. Уз само један услов који је Кина захтевала – да износи не могу бити номиновани у доларима.

Сви остали су мали у смислу обима економија и не могу реално помоћи у заустављању кинеског продора. Остаје Америка непосредно, што је врло тешко објаснити, с обзиром да је реч о „ЕУ дворишту“, па шта се сад ког ђавола САД мешају. И тако је „књига спала на једно слово“. На Брисел.

СУКОБ ИСПРАНОГ МОЗГА И ГЛАДНОГ СТОМАКА
Немачка и САД ће покушати преко бриселске администрације да минирају, разводне, одуговлаче, спречавају и на сваки начин отежају економску сарадњу Кине и држава Средње и Источне Европе. Требало би очекивати да ће сви ти безлични комесари почети хорски да говоре о „европским правилима“, према којима таква улагања нису допуштена, да то доводи или може довести до „угрожености потрошача“, да ће се оборити „квалитет и сигурност производа“ итд.

А онда ће уследити и формални документи којима се поједине трансакције забрањују. Један такав преседан се недавно већ догодио када је кинеској компанији забрањена куповина једног британског телеоператера.

Нису у праву сви они који тврде да је бриселска бирократија потпуно непотребна. Потребна је, итекако потребна, у свим случајевима у којима Немачка и/или САД не могу директно да испоставе своје ултиматуме, пропишу забране и уведу посредне санкције.

Процес је, међутим, незаустављив. Када много милијарди долара чека на вратима људи који имају низак животни стнадард, нема те политике која може на средњи рок да спречи да до повезивања интереса на фер тржишним односима дође. Опирање том процесу само ће грађанима Средње и Источне Европе још више удаљити потпуно отуђене центре моћи, који се оком иоле пажљивијег посматрача и данас виде у владама САД и Немачке, а заправо су негде изван чак и тих институција.

Оно што је додатно важно приметити, неће моћи да опстане ни представа о Русији која је наводно нека претња тим државама. Просто зато што је сасвим неуверљиво да је Русија претња када је у тако добрим односима са Кином, која је у тако добрим односима са тим истим државама Средње и Источне Европе.

У свету који настаје, сада би грађанин Средње и Источне Европе морао да поверује да би Русија неком измишљеном агресијом истовремено прекинула и односе са Кином, која је за Русију од највећег значаја данас (пошто се угрожавају државе које су партнери Кине и у које је Кина инвестирала) и отворила све фронтове са западом. Број оних који би у то могли да поверују ипак би се свео само на фашисте и неонацисте. А то је битно мање од садашњег број подозривих. У сукобу испраног мозга и гладног стомака побеђује марксизам.

Треба очекивати буру, али је после изјава кинеског председника Србија, као ретко када, на сигурној обали. Иза слике Европске уније, која полако бледи, поново се појављује Европа равноправних народа и држава.