Како да избори постану избор

Ово је трећи део, који је наставак  моја претходна два текста на Фонду стратешке културе. Сачекао сам да се избори заврше да не испадне како некоме „срећу кварим“ и зато, условно речено, текст касни.

По обичају, одмах ћу изнети свој став, а затим ћу га аргументовати: одмах треба почети припреме за нове изборе и рад на припреми нове листе за коју би грађани могли да гласају.

Како је, и због чега, цела поставка борбе на политичкој сцени погрешно постављена објаснио сам у претходном тексту. Сада дајем само неколико завршних коментара после коначних резултата избора.

Двери-ДСС су добили око 40% гласова мање сада када су наступали заједно, у односу на оно што су добили на претходним изборима када су наступали одвојено. Дакле, они су у страховитом паду. Двери су показале да ни у трећем покушају нису у стању да пређу цензус, а ДСС је потврдио да је то потрошен бренд који се не може ничим надахнути. Ово нема никакве везе са вредносном оценом да ли је то добро или лоше, ово су просто чињенице. Није уопште реч о томе да грађани не знају за Двери и ДСС. Једноставно та групација није у стању да придобије никог новог, чак и када наступа заједно, што би иначе требало да донесе више, а не мање гласова.

Никакав шири политички циљ „ спречавања Вучића да има већину за промену Устава“ није постигнут. Сасвим супротно тврдњама госпође Рашковић: за промену Устава у Скупштини је 215 од 250 посланика. Ово је из угла САД чак боље него 250:0. Овај резултат са 35 посланика који су против ЕУ, а за најближу могућу сарадњу са Русијом, даје много већи легитимитет предстојећој промени Устава, без икакве шансе да ту промену својим посланичким мандатима доведу у питање, а о спречавању промене, наравно, нема говора.

Промена Устава ће се бранити на референдуму.

Улазак у парламент није никаква „одскочна даска“ просто зато што се са парламентраних маргина не може довести у питање доминантан утицај ни Вучића, а камо ли стварних владара Србије. 

Колико је то илузорно, видело се већ у самом чину преласка цензуса где су Двери-ДСС дали потпуни легитимитет Пајтићу, Јовановићу, Тадићу и Радуловићу. Дакле, осведочени непријатељи Србије се прихватају као коалициони партнери у борби против неправде. О каквим променама може бити речи у ослонцу на ове гурпације? У најбољем случају – само о козметичким и то са потпуно бајатом шминком. У реалности  већ видимо да  долази до промена Двери-ДСС у правцу сарадње са отвореним противницима сваког замисливог српског интереса, сваке замисливе правне државе, сваког замисливог изласка из неоколонијалног положаја у коме се сада налазимо.

При томе, нема говора о „реал-политичком“ лукавству, неком трамповском опортунитету, зато што су те друге листе такође без озбиљнијег упоришта у бирачком телу Србије, па је већ здраворазумски боље бити на дистанци од њих, а не у њиховом загрљају.

Пајтић је на око 6% пре него што је изгубио власт у Војводини. Дакле, даљи пад је неминован. Како је већ констатовано, Тадић и Јовановић су у збиру 3,5% (без Чанка), са шансама да им улазак у парламент буде отскочна даска једнак шансама да Америка зарати са Израелом. Радуловић је добио „беле листиће“ са претходних избора и још толико гласова оних који су хтели да гласају против Вучића, па су  се за њега определили из заблуде и површног праћења политике, као за „најмање лошег“ кандидата.Та листа у најбољем случају може само да стагнира, губећи гласове оних који схватају ко је Радуловић и добијајући гласове оних који нису више за Пајтића и ништа више од тога.

Укратко, у парламенту имамо кохерентну групацију која, када САД оцене да је време, може да сруши Вучићеву владу и већи део те групације може да предложи заједничког кандидата за предстојеће председничке изборе.

Никаквог даљег и већег домета, као резултат ових избора, немамо. Бити у парламенту за ДСС не може и не сме бити циљ. То је довољно за СПО. А за више од тога ДСС није способан.

Једино што има смисла да се ради на политичкој сцени Србије јесте стварати нову политичку опцију.

Циљна група су бирачи који нису гласали ни на овим изборима, а који нису „заклети“ апстиненти. То је око 700.000 грађана. Придобијањем циљне групе, придобијају се и стотине хиљда других грађана који су на овим изборима гласали за различите листе. Циљ је да се на првим изборима, као кохерентна листа, а не коалиција, освоји преко милион гласова. То има смисла и то јесте ослонац за даље деловање.

Да би се добило њихово поверење, листу морају да предводе нови људи у политици, који су истовремено по својим биографијама доказаног квалитета у одређеним областима и људи које можемо да замислимо да стварно воде државу.

Другу групацију на тој листи треба да чине млађи образовани људи који такође нису били истакнути или се уопште нису професионално бавили политиком.

Трећу групу треба да чине представници различитих струковних удружења, невладиних организација, акционих групација и слично. Људи који су се усредсредили на неки од важних проблема у којима су показали способност и спремност за озбиљну борбу.

Тек четврти део треба да буде састављен од људи који су од раније присутни у политичком животу Србије. Њихово место је слично ономе које је Александар Поповић изабрао на овим изборима када је био на зачељу листе Двери-ДСС.

Што се концепта тиче, он је нужно цео сконцетрисан око два темеља: извлачења Србије из неоколонијалног положаја и борбе за самосталност Србије. Тај план се даље законито рачва у скоро петнаестак области – тема. Важно је разумети да се мора одредити стратешки правац у свим тим областима, зато што само такав концепт има смисла, а без смислености није могуће привући и задобити поверење оних који су одлучили да немају за кога да гласају. Узгред речено, то је један од непремостивих проблема Радуловића – то што он говори нема смисла, јер подразумева да Србија остаје у неоколонијалном положају (они то зову „транзициони период ка дубљим интегративним процесима прикључења ЕУ и сарадње са НАТО-ом“).

Наравно да свака од тема има и своје разраде – мере којима се спроводе, али то је мање важно, зато што се ту нужно улази предубоко у струку за коју највећи број грађана не може да оцени да ли су мере  исправне или нису. Да ли је исправан правац или није, то итекако могу да оцене. Од одлучујуће је важности да теме представљају људи који својим досадашњим радом доказују кредибилитет ставова, а тек потом квалитетом аргументације.

Идеолошки оквир мора да се избегне,  што је доказано у досадашњим изборима. То значи да је свако потцењивање или омаловажавање: комунизма, Југославије, секуларизма, верске, националне или полне толеранције –  искључено. Свака одбојност према православљу, некритичко величање Југославије, комунизма, Русије – искључено је. Основни идеолошки критеријум је: да ли то доприноси борби против колонизатора и да ли то јача самосталност Србије.

Неколико речи око смосталности. Самосталност треба битно разликовати од „неопредељености“. Србија не може да буде неопредељена, јер би то значило да су јој водеће међународне силе једнако блиске или далеке, а то никако није могуће. Просто зато што нам САД, Немачка и Британија, одатле и ЕУ, раде о глави, а са Русијом и Кином можемо да нађемо заједничке интересе, па и да успоставимо  политичка савезништва на одређеним темама. Оно што је међутим најважније, самосталност је потпуно на линији новог, настајућег, мултиполарног света, који се темељи на идеји равноправности држава без обзира на њихову економску, војну или било какву другу снагу, територијалну величину или бројност становника. Суштински, на враћању ка изворним принципима УН.

Дакле, сасвим супротно ономе што се најчешће тврди, самосталност не само да је могућа, него ће самосталност бити готово једино прихватљиво становиште у међународној политици у деценији која је пред нама.

Оперативно, рад на стварању нове политичке опције за коју би грађани гласали зато што верују у њене циљеве и људе, а не зато што су против Вучића или неког другог, значи:

проширити разговоре са свима који треба да буду носиоци на тој листи, а онда, уз њихове сугестије, даље ширити селекцију оних који ће се наћи на самој листи,

развити инфраструктуру и то:

а) територијално, тако да буде у стању да квалитетно обави контролу будућих

    избора,

б) информационо – умрежавањем у електронској форми што ширег круга људи,

в) акционо – направити мобилне тимове који су у стању да, уз помоћ локалних   

    активиста, спроводе акције на терену,

направити стручна језгра око сваке од носећих тема и координирати рад тих тела,

обезбедити самофинансирање од малих донација по угледу на Сандерса у Америци.

Подразумева се да се сваки од оперативних  задатака састоји од сложене структуре, са читавим низом сопствених проблема и препрека. Као што се подразумева да мора постојати уже језгро, као нека врста тактичког тима, које опредељује тежиште активности у конкретним околностима.

Ситуационо гледано, услови су повољни: све што је до сада покушано није дало резултате, дакле мора да буде нешто ново и битно другачије. Вучић ће се суштински до краја године бавити продајом: Телекома, Комерцијалне банке, ПКБ-а, Лутрије Србије и Аеродрома Београд и уништавањем СПС-а. Све те његове активности дају објективан простор за отпор и кроз борбу за сопствено јачање. Председнички избори наредне године  су сами по себи озбиљна тактичка шанса. Наредне године странци стичу право да купују пољопривредно земљиште – и то је прилика за борбу. Наредне године је Вучић обећао да ће променити Устав, па је то прилика да се све снаге уједине да промена на референдуму не прође. Није то теза „што горе то боље“, него нам „горе“ следује по редовном току ствари, који се само ванпарламентарном борбом може осујетити.

Ово је амбициозан текст. Жеља ми је да се читалац што пре опорави или отрезни после избора. Замисли, па наљути. Или наљути, па замисли. И да крене напред. Са пуном свешћу да је велики и ризични задатак пред њим/нама. Зато ово нисам писао у рукавицама, ни између редова.

Као што време ради против наших противника на глобалном међународном плану, тако оно ради и против нас на терену Србије, уколико одмах  не учинимо напор да створимо оно чега није било, а што свима нама тако много недостаје на политичкој сцени Србије.

(Текст је објављен на www.fsksrb.ru)