Избори у Немачкој

У недељу 24. септембра одржаће се парламентарни избори у Немачкој. У овом тексту разматрам могуће пост-изборне коалиције.

Пошто није спорно да ће коалиција ЦДУ/ЦСУ коју предводи Ангела Меркел добити убедљиво највише гласова и истовремено да неће моћи сама да влада, поставља се питање да ли ће и у наредном периоду остати тзв. велика коалиција (ЦДУ-СПД) са социјалдемократама, или ће Меркелова покушати да оформи коалицију без СПД-а.

Ја мислим да је коалиција без СПД-а много вероватнија.

За такву коалицију Меркеловој би биле потребне, највероватније, још две партије: Слободне Демократе (либерали) и Зелени. Наравно, није никакав проблем наћи заједнички језик са либералима, али је тешко наћи заједнички именитељ између Зелених и либерала. Ја верујем да ће Меркелова пре ићи на веће компромисе да би се таква коалиција ипак успоставила, него да иде на једноставну „велику коалицију“, пре свега због Алтернативе за Немачку.

Алтернатива има све изгледе да буде трећа партија по броју посланика, што би био велики успех. Да подсетим, претходни избори су се одржавали непосредно пре самог формирања Алтернативе, тако да је њихов резултат око 4% био успех, али су им ово реално први парламентарни избори. И одмах са шансама да буду трећи по снази.

Е сад, какве то има везе са врстом коалиције коју ће Меркелова правити? Има због тога што уколико се направи „велика коалиција“ онда је Алтернатива највећа опозициона партија и њој по правилима рада Бундестага припада право да говори одмах након представника власти.

Како се Алтернатива суштински разликује по свим битним питањима од Меркелове, тиме би она добила огромну проходност у јавном мњењу да непрекидно заговара сасвим другачију политику и самим тим би њен резултат на наредним изборима био значајно већи.

Ако се направи коалиција са Зеленима и либералима, онда је СПД највећа опозициона партија и онда у јавности власт каже свој став, а највећа опозициона партија суштински каже то исто, са предлогом да се уместо зареза стави „тачка-зарез“ и сл. И тиме се обликује јавно мњење да сувислог другачијег става уопште нема.

Ако неким чудом Алтернатива не буде трећа, онда је „велика коалиција“ вероватнија.

И још једно запажање за крај: сама чињеница да су две највеће партије биле власт у протеклом периоду (дакле наступале све до избора „као једно“) отворила је простор за нове погледе, па су тако у истраживањима поред Алтернативе и Левица и Слободне Демократе на око 9%, што је веома много. Ово нарочито када се узме у обзир да је „Левица“ скоро па права комунистичка партија, а да Слободне демократе на претходним изборима нису ни прешли цензус.

Убрзо ћемо знати исход, али не треба сумњати да се о овоме веома брижљиво води рачуна унутар владајућих структура Немачке.