Демократија не станује у Британији

Око резултата парламентарних избора у Великој Британији изречене су многе оцене, али је једна чињеница темељно прећутана: представници, њих 650, који ће наредних 5 година заступати вољу грађана, уопште нису они за које су се ти исти грађани на изборима определили.

Састав праламента је, снагом изборног система, потпуно различит од опредељења грађана.

Тако је Конзервативна партија добила апсолутну већину обезбедивши 331 посланичко место са 11,3 милиона гласова, а УКИП само једног посланика са 3,9 милиона гласова. Дакле, владајућа партија је добила три пута више гласова, а 330 пута више посланика у парламенту. Није реч о томе да изборни систем „у извесној мери“ прекраја вољу грађана, него формира власт сасвим независно од те воље.

Ако саберемо УКИП и Зелене, онда су они заједно добили поверење 5 милиона грађана и освојили само 2 мандата, а све друге групације које су ушле у прламент, не рачунајући две водеће партије Конзервативце и Лабуристе, зајдно су добиле поверење 4,6 милиона грађана и освојиле 84 мандата. Дакле, освојили су мање, а у парламенту ће имати 42 пута више представника. Да не би било забуне исказаћу то и у процентима, искривљење изборне воље је 4.200%.

Поставља се логично питање, на чему онда почива политички систем у Британији, пошто очигледно свој легитимитет не црпи из воље грађана? На непроменљивости. И на чињеници да овакав систем одговара националистима и у Шкотској и Велсу и Северној Ирској. Владајући систем рачуна да ће се грађани просто помирити да ништа није могуће променити. Када разгрнемо све пропагандне изјаве, видимо да тај систем почива на некој мешавини апатије и страха грађана. Како су након ових избора све маске о демократичности система пале, то се стварају услови да ова смеша прерасте у бес и бунт, који су по природи ствари друго лице апатије и страха.

У нашој јавности се често неодмерено критикује пропорционални изборни систем, а не увиђа се колико неправедан може да буде већински систем, нарочито када је једнокружан и са огромним бројем изборних јединица, као у Британији.

И када се већински изборни систем ублажи двокружним гласањем ( тако да изабрани кадидат мора да освоји већину гласова изашлих), он увек има као резултат велика одступања од исказане воље грађна најмање из два разлога: излазност у другом кругу је мала и нужно постојање већег број изборних јединица , што доводи до тога да огроман број грађана уопште нема у парламенту политичку опцију за коју је гласао.

Ако би освојене гласове у Британији претворили у посланичке мандате по нашем изборном систему, добили би се следећи резултати: Конзервативци- 259 ( уместо 331), Лабуристи- 213 ( уместо 232), УКИП 89 (1), Либерали- 55 ( уместо 8), Шкотска национална партија 34 ( уместо 56), док би укупно 7,5% гласова остало расуто испод цензуса.

Наравно да не мислим да се смисао демократије исцрпљује на изборима, али ако су избори обесмиушљени, онда се то ничим накнадним не да исправити.