Фармацеути зарађују више од произвођача авиона и аутомобила

Београдски адвокат Бранко Павловић (56), свестран човек широког образовања, коментатор политичких и привредних догађаја у Србији и свету, прихватио се тешке улоге трагача за једним драгоценим леком у фармацеутским индустријама света. И успео је. Нашао га је, и то по најповољнијој цени. Реч је о леку против хепатитиса Це. Пацијент сад нема вирус, али мора на сваких шест месеци да иде на контролу.

Шта сте открили?

У овој причи, на примеру лека против хепатитиса Це, показаћу зашто је Запад, схваћен као концепција на којој су та друштва данас заснована, нешто чему не би требало тежити. Појам није географски и у разматрањима обухвата САД и ЕУ, Аустралију и Јапан. Пошто не вреди да кријем, јер сте то, сигурно, и сами одмах погодили, „убица” је фармацеутска индустрија Запада.

Како делује лек против хепатитиса Це?

Од око 300 милиона људи, колико се процењује да је заражено овим вирусом, око 50 милиона живи на Западу. У ЕУ је од 2015. године уведен протокол за терапију новим лековима, који за разлику од претходних „најмодернијих” лекова из 2002. године, сада директно убијају вирус. Ранији лекови су подизали имуносистем пацијента. Терапија је краћа, 12 или 24 недеље, врло комфорна – пије се једна таблета дневно и нема значајнијих тегоба.

Колико кошта лек против хепатитиса Це?

Лек у ЕУ за 12 недеља терапије кошта око 65.000 евра, а у САД му је цена између 80.000 и 100.000 долара. Производи се у Индији и под једним називом се касније продаје на тржиштима Запада, мада има више сличних лекова. Под другим називом, иначе исти тај лек, продаје се у Индији. Тамо може да се купи за 1.200 евра. Плус онолико колико кошта допремање лека тамо где живите.

Које су то игре ценама?

Узећемо да је производна цена лека, с трошковима набавке, 1.500 евра и претпоставићемо да на тој цени продавац не зарађује ништа. Наравно да зарађује и на 1.200 евра, али да не би било методолошких нејасноћа, то ћемо „частити” фармацеутску индустрију Запада. Дакле, цена у ЕУ је 43 пута већа од стварне цене лека, а у САД је, у најповољнијем случају, чак 46 пута већа.

Колики је профит?

Знам да је јасно да је и на многоструко умањеној цени профит огроман, готово незамислив, али само поређења ради, тих 300 милијарди евра профита од једног лека је више од укупног прихода од продаје целе групације „Фолксвагена”, као највећег у свету за 2015. годину, чак четири пута више од тржишне цене већинског пакета „Ербаса”, као највећег светског произвођача авиона, и већа од укупног дуга Грчке.

Шта кажу фармацеути?

Наравно, фармацеутске компаније ће рећи да они одвајају знатна средства за свој сектор развоја и истраживања, али нам никада неће рећи колико је то пара стварно.

Шта је у питању?

Размишљао сам о томе да ли је у питању само инаћење, свеприсутна похлепа сада подигнута на „енти” степен, или је то можда тај полудели систем који „неће” да лечи све људе овог света… И са десет пута мањом ценом фармацеутска индустрија би могла да, на основу једног лека, оствари чист профит од најмање 300 милијарди евра. Навикли смо да цену богаћења плаћају колоније, али због овога што се сад дешава, они који одлучују шта ће бити с болесним делом нације свесно жртвују тај део народа. То ради чак и Француска.

Како је уопште дошло до тога да индустрија лекова буде у приватним рукама?

Не знам зашто би тај део производње био изван државног монопола. И за државу је неупоредиво боље да искључиво она одлучује за које болести ће се лекови развијати и у ком правцу ће истраживања усмерити. Имали бисмо бољи квалитет лекова и здравију нацију, и све то за мање паре. За много мање паре.

Шта ви нисте учинили у животу, а могли сте, па вам је сад жао?

Од баналних ствари као што је сатирање колена на бетонским кошаркашким игралиштима, па сада не могу да потрчим, до веома важних, рецимо, требало је да боље разумем децу, али сам срећом то исправио. Или када умре неко близак, па увек имате осећај да му нисте довољно пута рекли колико га волите и цените.

Ко вас је увео у правну науку?

Када гледам уназад, онда мислим да су квалитетни професори Правног факултета у то време умели да нам развију љубав за знањем.

Чиме се поносите?

Породицом. Женом и децом, али и мојим директним славним прецима: Ратком Павловићем Ћићком (шпански борац и народни херој) и Пеком Павловићем (прослављени војвода у борбама против Турака) по мушкој линији, а по мајчиној линији Чедом Поповићем, пуковником, носиоцем Карађорђеве звезде и једним од оснивача „Црне руке”, и Душаном, његовим рођеним братом, истакнутим социјалистом. Имао сам дивне родитеље, али то већина мисли за своје, па не знам како да истакнем да су моји стварно били дивни.

Који посао вас одмара?

Писање.

Колико ваше тело може да прати ваш дух?

До 45. године је ишло упоредо, а од тада битно заостаје. Срећемо се у сну.

Коју идеју имате о савршеној срећи?

Нисам религиозан.

(Интервју објављен 30.10.2016. у дневном листу “Политика”, аутор: Славко Трошељ)