Грчка – мржња, отпор и попуштање

Овај текст пишем пре гласања у грчком парламенту, где се одлучује о прихватању пакета мера које је Ципрас договорио са ЕУ, зато што мислим да исход гласања неће бити значајан за разумевање онога што се догодило и онога шта ће се догађати у непосредној будућности.

Ципрас је донео одлуку да у овом тренутку не прихвати фронтални сукоб са Тројком. Конкретније, Немачком и Меркеловом, и још конкретније са Шојблеом и светском финансијском олигархијом, уверен да ово није ни последња ни одлучујућа битка.

За узврат, морао је да пристане да буде лично понижен и да потпише споразум који је у низу тачака супротан његовим јавно изреченим уверењима. На другој страни добио је нешто већи пакет који сада наводно износи око 86 милијарди евра (раније је било речи о 53 милијарде).

Међутим, начин на који је Ципрас ломљен у Бриселу само је даље повећао уверење Грка да се од Немачке, а тиме посредно и од ЕУ и еврозоне, може очекивати само најгоре. Меркелова, а нарочито Шојбле, ово су одиграли толико лоше да је сва права мржња према Грцима у целини покуљала у јавни простор и обојила цео споразум. Они су хтели да сруше Ципраса, а омаловажили су цео народ.

Сасвим је јасно да је грчки дуг неодржив и није ту реч о економским аргументима, него о коришћењу економских аргумената да би се једна држава и један народ колонизовали, прецизније неоколонизовали. Кад их преко уцене да ће им све бити блокирано доведу до тога да све стратешки важне области Грчке пређу у руке поверилаца, дуг ће наравно и у њиховом, поверилачком сценарију, бити отписан.

Супротно очекивањима и хвалисањима финансијске олигархије и њихових политичких егзекутора, целокупан догађај ће битно ојачати, а не ослабити, владајућу коалицију.

Јасно је и сасвим логично да ће доћи до поделе унутар Сиризе, али је готово извесно да ће лидер те нове групације која не прихвата споразум бити Варуфакис. Коалициони партнер ће такође бити против споразума. На тај начин незадовољство Ципрасом неће довести до одливања гласова изван владајуће коалиције.

Владајућа коалиција је на претходним изборима добила 42,4% гласова, дакле 19% гласова мање од броја оних који су се на референдуму изјаснили против Тројке. Велики део тих 19% ће отићи на страну или дела који сада радно означавамо као Варуфакисов покрет или у корист коалиционог партнера. На другој страни, овакав став Ципраса донеће му проценте од гласача ПАСОК-а. Резултат свега тога је да ће садашња владајућа коалиција на наредним изборима, сада у три колоне, врло вероватно узети укупно преко 50% гласова.

Ципрас очигледно чека изборе у Шпанији који су крајем ове године. Ако тамо победе опције које су и иначе сличне структуре као владајућа групација у Грчкој, а које су на локалним изборима добиле већ преко 45% гласова, и освојиле Мадрид и Барселону, онда је неки нови преговарачки положај Ципраса након те победе сасвим другачији.

Таква нова влада Шпаније би имала на својој страни и једну владу земље чланице еврозоне и ЕУ која је подржава, па ће и њен положај, у њеном судару са Тројком, бити битно бољи, поред наравно далеко већег значаја Шпаније за целину система од Грчке.

Такав исход избора у Шпанији није само повећање броја држава које се противе диктату Тројке, него и многоструко увећање свих питања, обзиром да је БДП Шпаније пет пута већи од грчког, а јавни дуг три пута, мерено у апсолутним износима. Када томе додамо још преко 2.500 милијарди евра приватног дуга у Шпанији, онда се добија јаснији увид у величину проблема који се надвија над Тројком, у случају доласка на власт политичких групација сличних онима које су данас владајуће у Грчкој.

Други важан разлог због кога је Ципрас решио да не прихвати фронтални сукоб очигледно лежи у чињеници да му је потребно време да би се суштински преузеле државне институције, односно да би оне по својим водећим кадровима биле у функцији интереса Грка, а не Тројке. У том контексту треба разумети Ципрасове изјаве о свом четворогодишњем мандату.

Шојбле се заноси да је могуће читавом народу задати одлучујући ударац после кога ће Грци у једној години постати трећеразредни Немци. А Ципрас зна да су Грци били под Турцима 400 година, па нису постали Турци.

Ломови унутар ЕУ се већ догађају, а крајем године ће сукоби грађана и банкара на читавом простору ЕУ добити још израженији вид. Томе треба додати да су у 2017. години редовни парламентарни избори у Италији, Француској и Немачкој, као и да је Британија у тој години предвидела референдум за останак или излазак из ЕУ. У фебруару 2017. године ће у своју фотељу сести и нови председник САД.

Који је потез могао да повуче Ципрас, осим овога који је одиграо? Могао је да у сред преговора изађе пред камере и каже „Не преговарамо ми о било каквим мерама или пакету помоћи, овде је на делу чиста немачка мржња према народу Грчке. Нацизам се очигледно повампирује и питање је само када ће сви други то схватити и придружити нам се у борби за слободу и демократију. Грчке огромне жртве у оба светска рата, које су директно проузроковали Немци, су нешто што се може отписати, а дуг на лихварским каматама немачких банака је нешто што се никако не може отписати. Ако то није мржња, не знам шта је“. Или нешто слично томе. И суштински би био у праву. Ризик је у томе што би то Тројци омогућило спиновање да је лично Ципрас проблем који уводи читав народ у авантуру. И питање је да ли би подршка грађана тако јасно остала у оквирима владајуће групације, или би се део вратио Новој демократији и ПАСОК-у.

Битка се не може избећи. Оно што је несумњиво, то је да време ради против Тројке, а у корист грађана, тако да је тешко унапред донети одлуку која је то одлучујућа битка. Ципрас је очигледно одлучио да то није сада.