ЕУ после Британије

Разлози за излазак Британије нису од јуче. Ево још неких цитата из мојих текстова на овом сајту:

Оно што нарочито брине Британце – како се одлучује и како ће се одлучивати у ЕУ: „Укратко, ЕУ се нужно мора развити као заједница са великим овлашћењима да би опстала, али у том случају она никако не може бити демократска, односно нужно мора бити заснована на моћи знатно уже структуре унутар ЕУ.“ (“ЕУ онаква какву је познајемо данас не може преживети ову годину“, 19.3.2015.)

„Дакле, и у самом врху ЕУ и када је `књига спала на два слова` – чак и те две земље се превише разликују (ту говорим о односу француске и Немачке). Да је само њихова међусобна хармонизација проблем, извините „изазов“, велико је питање да ли би такав покушај био успешан. Не толико због садашњих разлика колико због тога што ће се разлике повећавати и продубљивати, а не смањивати, у четири или пет наредних година.“ (“Разлике побеђују“, 10.1.2012.)„

Неколико ствари чини се извесним:

а) Европска унија, онаква какву је познајемо данас, не може да преживи ову годину,

б) Европска унија не може неким контролисаним процесом да пређе у следећу фазу, типа – да, то ће бити ЕУ са две или три брзине, и сличним опсенама,

в) садашњи систем је неуправљив и зато неодржив,

г) нужно је јачање националних држава и у том контексту повратак изворном значењу демократије,

д) распад еврозоне чини се вероватнији од њеног опстанка,

ђ) опстанак ЕУ се пре може обезбедити враћањем на „царинску унију“, а сваки успех даљих интеграција у смислу заједничке фискалне политике и ефективне централизоване контроле финансијског сектора замислив је (дакле, уопште не тврдим да је и остварив) само на основу суштинске фашизације ЕУ.“ (“Распад или фашизација” ЕУ- 4. 12. 2011).

Проблеми су се гомилали годинама и наравно заоштравали – „Због тога је ЕУ у унутрашњој торзији између сасвим опречних сила: 1) ка федерализацији и наставку садашњег макроекономског концепта на једној страни – тај став репрезентује на политичком нивоу владајућа Немачка и 2) одбијању не само да се даље овлашћења преносе ка федерализацији ЕУ, него са захтевима да постигнути ниво интеграције више не важи и, додатно, да се макроекономски концепт има напустити.“ (“Промене у свету су много дубље него што се чини” 12. 12. 2015)

Највећа политичка промена коју ја сада видим, након резултата гласања о изласку Британије, је у томе што Немачка не може да дозволи да још макар једна држава одлучи да напусти ЕУ. А то онда значи да је уцењивачки потенцијал осталих чланица нагло порастао.  И то пре свега  владајуће гарнитуре Француксе, али и много мањих и до јуче готово безначајних држава за целину структуре, као што је на пример Мађарска.

Повратно, то значи да Немачка, да би спречила даља цепања, мора да чини уступке на штету сопствених економских интереса. А то онда значи да ће Алтернатива за Немачку, која од оснивања заговара да је останак у ЕУ економски штетан за Немачку, политички расти огромном брзином. Сада не само на питању избеглица, него баш на темељном питању на коме је и настала. У таквој ситуацији Демохришћанска партија, може или да гледа како пропада, или и сама да почне да заговара излазак из ЕУ.

Наравно, излазак Британије снажно ће помоћи и даљем расту популарности Националног фронта у Француској. Тако да ће Немачка бити између две францусаке струје: владајуће која је уцењује и опозиционе која хоће националну држвау пуног капацитета.

У недељу су избори у Шпанији и вероватно Уједињени Подемос долази на власт. Са променама које се догађају у Италији у којој сродна групација Покрет пет звезда изузетно јача, сасвим је могуће да ће ЕУ концепт који је у стварти немачки концепт, бити доведен у питање, такође веома снажно, из сасвим другог угла – због неолибералног економског концепта, али сада не само до нејаке Сиризе, него од владајућих групација Шпаније, Италије, Португала и Грчке.

Сви набројани процеси су незаустављиви. И то је главни ток ствари, а не какве ће споразуме за себе обезбедити Британија, колико ће то трајати, шта ће бити са фунтом, берзама и слично.

Правац у коме ЕУ иде за Немачку нема никавог смисла и пре или касније они ће напустити тај концепт.  Када кажем „пре“ онда мислим за 2 године, а када кажем „после“ онда мислим за 5 године. Дакле, у политичком смислу, све је то сутра.

А Вучић и Дачић су потписали Брисел 1 и 2, као тешку жртву на „нашем путу ка ЕУ интеграцијама“. И споразуме са НАТО. Има један виц: „Умре комуниста и дође пред светог Петра, а Петар му каже – Јел да да се сада мало глупо осећаш.“ Само што ово није виц. И вагаће се на земаљским теразијама.