Европска унија, онаква какву је познајемо данас, не може преживети ову годину

Поред нове политичке ситуације, настале победом Сиризе у Грчкој, постоје и додатни проблеми који потресају Евроску унију, а тичу се Француске, Немачке, Велике Британије, али и мањих чланица, као што су Мађарска, Словачка, Чешка и Словенија.

Када кажем да је реч о проблемима, онда то мислим из угла опстанка ЕУ. И сви ће се ти проблеми заоштрити и убрзати у овој години. Кренимо редом.

Југ ЕУ

Победа Сиризе на велика врата доноси серију питања, која далеко превазилазе границе Грчке, а на која ЕУ нема рационалан и, истовремено за грађане, прихватљив одговор:

1. Докле више примена мера штедње

2. Шта је сврха тих мера

3.  Зашто се упорно и у огромној мери фаворизују банке

4. Да ли грађани на изборима уопште могу да о било чему одлучују а да је то од суштинске важности, или је све само фарса?

5. Шта подразумева заједништво ако нема солидарности?

6. Зашто се не стане на пут страховитом раслојавању друштава на оне малобројне, који су све више богати, и све већи број осталих грађана, који су све сиромашнији

7. Како је могуће да у самим врховима моћи, пре свега финансијским, нико не одговара за масовно кршење закона и финансијску штету, која се мери хиљадама милијарди евра?

 

Беспоговорност коју ЕУ захтева од Грчке у односу на захтеве које јој диктира не произлази из природе проблема који се не могу решити другачије, него управо из тога што су стварни одговори на постављена питања такви да се не смеју никако разоткрити. Свака озбиљна расправа би, пре или касније, до тих одговора дошла и зато расправе не сме бити. Замислите када би грађани ЕУ чули:

– штедеће се док се на име дугова не преузму сви витални ресурси дужника,

– само је банкарски интерес оно што ефективно штити ЕУ,

– не могу грађани да одлучују о битним питањима на изборима,

– нема никакве солидарности унутар ЕУ; постоји ексклузивни клуб моћних, па онда оних којима се дозвољава да понекад привире у њега, па следећи у којем су батлери, па онај који се састоји од кандидата за батлере, па провинција која ни не зна где је клуб, па тешка провинција, па Хрватска, Румунија и Бугарска, а онда долази рангирање кандидата, међу којима је „у самом врху“ ту одмах иза Црне Горе, Србија, којој се, наравно, сви диве, а у паузи дивљења јој завиде јер има Вучића за председника владе.

Сви одлучујући фактори у ЕУ не само да не раде ништа на смањењу јаза између сиромашних и богатих него чак и заоштравају ствари тиме што своју политику до те мере подређују финансијским врховима да то директно погађа и друге богате у реалном сектору привреде.

 

Потпуна, али дословно потпуна неодговорност финансијских олигарха на западу, па и у ЕУ, бруталан је доказ да закон не да није исти за све (он то никада реално и није) него су и врхови моћи отворено изнад и изван закона.

Проблеми су толико велики да се победом Сиризе више не могу гурнути под тепих. Није више реч о „лешу у орману“ него о масовним финансијским гробницама. При томе сва изговорена питања у демократизованој Грчкој струје Европом и нарочито плодно тле налазе у Италији, Шпанији, Португалу и на Кипру.

Југ се диже и тражи одговоре. То је 120 милиона људи. Тешко да ће ултиматум упућен Грчкој бити одговор који ће их задовољити. Пре се чини да ће надолазећа репресија ЕУ према Грчкој цео процес довести до експлозије.

Велики у ЕУ

Француска – највећим делом сасвим независно од победе Сиризе – има лепезу проблема који је доводе до преиспитивања положаја и у еврозони и у ЕУ. Њени структурни и економски проблеми су значајних размера и веома су компликовани за решавање (све ово говорим у односу на Немачку).

У Француској је око 40 одсто грађана на парламентарним изборима гласало за партије које су евроскептичне, а сада, наравно, јавља се и додатни аргумент – ако могу Грци, ваљда можемо и ми, Французи, да узмемо ствар у своје руке.

 

Постоји значајна тензија на верској основи, као и на релацији имигранти-староседеоци. И да нема спољних узрока, унутрашњи односи у Француској су такви да би и сами могли да сруше еврозону.

Чињеница је да ће штампање пара, које је предузела Европска централна банка, и политика обарања вредности евра помоћи посусталој привреди Француске и вероватно довести до смањења незапослености (код Вучића је то 7 одсто одмах без било каквих мера, а код њих можда 2 одсто за годину дана), али све је то недовољно за смиривање укупних политичких односа.

Немачка је себе довела у тешку ситуацију одлуком да следи САД у политици према Русији поводом Украјине. Без обзира на то што ће мере које су примењене крајем 2014. довести до ублажавања економске штете настале заоштравањем односа са Русијом, за реалан сектор привреде то није утеха јер на средњи рок на тим основама не могу да задрже конкуренцију, нити да надокнаде губитак тако значајног тржишта какво је руско.

 

Поред тога, све што су Немци постигли штедећи и инвестирајући готово 20 година, други ће делимично надокнадити штампањем пара. Све то ће бирачи у Немачкој тешко прихватити.

Нарастајуће политичке тензије унутар Немачке само су ехо тешких сукоба између привредних структура и владајућих политичких групација. Томе треба додати и нужно подизање питања положаја нације на тим истим основама.

Кратко додатно објашњење. Проблем „јефтиног евра“ је у томе што је за инвеститоре који располажу доларима то идеална прилика да све што је добро у еврозони купе. То даље значи да се стратешке компаније морају бранити интервенцијом државе, што ствара незадовољство код свих који су без такве заштите. Међутим, највећи ударац у свему томе јесте одлив мозгова. Плате у доларима одједном постају 20 одсто веће и зато се нити може дуго остати у зони јефтиног евра, нити сме додатно смањивати његова вредност.

Једном изгубљена памет јесте нешто најгоре што се Француској и Немачкој (наравно, и било коме другом) може десити и зато у примени тих мера треба бити додатно опрезан. Истовремено, ове мере (а то је нешто што се оправдано редовно истиче) подстичу неодговорно понашање, нарочито банака, што ћу сада оставити по страни, уз претпоставку да већина читалаца то већ има у виду.

Проблем Британаца је у томе што су већ испуцали читав арсенал мера и привремено добили задовољавајуће резултате, али су у међувремену тензије нарасле толико да је било нужно с једне стране фалсификовати резултате референдума у Шкотској и обећати уставне промене целе државне структуре, док су на другој страни веома ојачали захтеви за излазак из ЕУ. У тој ситуацији, да би однели победу, владајаћи конзервативци сами морају да све више постављају питање оправданости останка Велике Британије у ЕУ, чиме је само додатно дискредитују.

Мали у ЕУ

Орбан у Мађарској најбоље показује стварни положај провинције у ЕУ. Све што смисли као меру за развој Мађарске и напредак Мађара испостави се као забрањено правилима ЕУ. Будући да он ужива велику подршку управо због тога што жели да Мађарима буде боље, политика коју води како би ту подршку задржао нужно га окреће стратешким противницима ЕУ – Кини и Русији. А када на тој основи договори нешто што је за Мађарску добро, као што је договор о нуклеарним електранама са Русијом, онда уследи брутална забрана договореног из Брисела.

 

Та тензија између нација потпуно блокираног развоја и врхова ЕУ убзано ће расти. Захтеви према центру биће све оштрији, бројнији и већи. Ако се томе придруже грађани Румуније и Бугарске (рушењем садашњих политичких гарнитура на власти), онда је то групација од око 70 милиона људи.

Када свему овоме додамо страховите спољне утицаје – САД (мада је спорно да ли је у случају Америке реч о спољном утицају или о њиховим људима распоређеним унутар институција ЕУ и држава чланица), Русије и Кине, али и Турске и арапских земаља, онда је слика проблема који се сви до једног укрштају у овој годину у ЕУ много сложенија, тежа и тешко решива.

Неколико ствари чини се извесним:

а) Европска унија, онаква какву је познајемо данас, не може да преживи ову годину,

б) Европска унија не може неким контролисаним процесом да пређе у следећу фазу, типа – да, то ће бити ЕУ са две или три брзине, и сличним опсенама,

в) садашњи систем је неуправљив и зато неодржив,

г) нужно је јачање националних држава и у том контексту повратак изворном значењу демократије,

д) распад еврозоне чини се вероватнији од њеног опстанка,

ђ) опстанак ЕУ се пре може обезбедити враћањем на „царинску унију“, а сваки успех даљих интеграција у смислу заједничке фискалне политике и ефективне централизоване контроле финансијског сектора замислив је (дакле, уопште не тврдим да је и остварив) само на основу суштинске фашизације ЕУ.

+

Управо због ових и оволиких унутрашњих проблема у ЕУ, вест да је Исланд одустао од кандидатуре за улазак у ЕУ јесте ударна у свим светским медијима. Да је ЕУ са више од 500 милиона становника иоле стабилна, не би имало никаквог значаја да ли 450 хиљада Исланђана жели или не жели да им се прикључе.

А Србија? Слично као и ЕУ – онаква какву је познајемо данас не може да преживи ову годину.