Доследност кошта, чак и када си Немачка

Овај текст говори о новонасталом положају Немачке, након финансијских „удара“ Русије и Кине.

Прво да разјаснимо питање због чега је уопште настала ЕУ (раније називе и фазе остављамо по страни). Након Другог светског рата творцима идеје о неопходности сарадње, пре свега Француске и Немачке, било је јасно да су створене две империје: САД И СССР и да су појединачно и Француска и Немачка мале да би могле да се укључе у владавину светом. Да би се дакле остварило даље владање светом, уз постојеће империје, било је потребно направити трећу империју, а то је било могуће само окупљањем држава Европе.

Полуга, алатка прављења империје је била идеологија мултинационалности, мултиконфесионалности, толеранције, изградње европског идентитета, сарадња и консензуално одлучивање, хармонизација итд.

Када смо разјаснили да је смисао у прављењу треће империје, а да је толеранција, најшире схваћена као збирни појам, само пука алатка остварења тог циља, онда овде хоћу да нагласим да су сви многоцитирани, и наши и европски интелектуалци, на тему згражавања због двојних стандарда у ЕУ (а „радикално“ слободоумни говоре и о тројним и иним стандардима), потпуно на погрешном трагу. Алатка, као и свака алатка, користи се онда када даје резултате. Када не даје, одложи се и узме нека друга. Дакле није реч ни о какавом цинизму водећих држава ЕУ, него о непрекидно присутној унутрашњој логици постојања те политичке организације, на којој она почива. А то је владање другима. Двојни стандарди, „две или више брзина“ и остале поштапалице такође су алатке и погрешно је вредносно их одређивати. Као што никада за ашов не кажемо да је неморалан.

У том смислу Немачку потпуно неоправдано критикују многи унутар ЕУ као неправедну, а она само доследно истрајава на темељној идеји империје, коју није довољно само желети, него се дневно мора радити у правцу који империју чини могућом. Насупрот Немачке, Француска жели да се задржи у врху утицајних, али је потпуно неспремна да финансира империјалну политику и поднесе жртве које су за то потребне.

Британија је и иначе увек окренута САД, а и у огромним је унутрашњим економским, социјалним и политичким проблемима. Италија и Шпанија потпуно деградиране кризом, Холандија довољна да себе извуче из рецесије, али без могућности да финансира било који империјални пројекат, Шведска финансијски уздрмана кризом, а све друге државе, попут Данске и Аустрије мале да би могле бити подршка империјалном пројекту у значајнијој мери.

Тако је Немачка остала сама у тренутку када је ЕУ изложена новој врсти удара који долази од стране Русије и Кине. Наиме, пројекат „ЕУ“ је превидео да би Русија и Кина могле бити финансијски јаче, прецизније са више расположивог капитала од ЕУ, и да би новцем могле да поткопају битне структурне односе и интересе саме ЕУ.

Када је Русија у питању то видимо на примеру Украјине и претходно Белорусије, а још пре тога на онемогућавању гасног пројекта „Набуко“. Кина иде сасвим директно у трбух ЕУ, нудећи повољније услове финансирања новим чланицама ЕУ.

Обе понуде су засноване на чистој користи за партнере мерено у конкуренцији могућности које им даје ЕУ и једино Меркелова схвата да се више причом о „вредностима и будућности“ не може парирати, него да мора да се понуди новац.

Та будућност је у источноевропским земљама очигледно потрошена и сада је позиција „ко да више“. Немачкој је Украјина иначе додатно веома важна, због тога што је она у перспективи од 30-40 година једина озбиљна додатна житница Европе. Уплив Кине је такође болан и неприхватљив, зато што су управо нове државе чланице ЕУ тако структурно претходно и моделиране да или јефтино склапају производе за извоз на трећа тржишта или да, задужујући се код водећих држава ЕУ, купују њихову технологију. У оба случаја, то чини важан ослонац да би ЕУ као империја уопште била одржива. Ако би сада Кина обрнула логику- баш добро што сте све те државе учинили тако темељно зависним од страног капитала, ево сада ћемо ми Кинези то исто да искористимо, да би направили уплив у тржиште ЕУ (не да их ви користите за напад на друга тржишта), онда би то пореметило читаву конструкцију. Та конструкција је и иначе пренапрегнута, о чему сам говорио у другим приликама.

Велики проблем је у томе што осим Немачке, нема ко да подупре творевину која је израсла у империју (мало дефектну, али ипак). Нема сумње да ће Немачка остати доследна, питање је само да ли ће моћи да плати цену.

Десет милијарди долара кинеских пара се још и може стоички прогутатаи, али ако то постане добар пример, онда Кина има могућности да пласира новац довољан за 100% могућности апсорбовања привреда и грађана ових држава, а то је онда не ударац него нокаут.

Последица на политичкој равни ће бити још оштрији став Немачке унутар ЕУ у погледу свих који неће да примене све што је потребно да би се ЕУ као империја одржала.

Ово са Украјином нама у Србији не иде, у краћем временском периоду, у прилог (мада нама са оваквом влашћу ништа ни не може ићи у прилог), зато што као, по обиму малу, алтернативу Украјини у пољопривредној производњи, Немачка једино види Војводину ( сасвим тачно), а то значи да ће појачати и убрзати активности ка отцепљењу Војводине.

Ако сагледамо укупна кретања, поред поменутих и Сирију и Иран, затим нови концепт Кине до 2020.године, најављену чистку глобалиста у Русији итд., онда видимо да је била потпуно тачна раније изнета тврдња да све међународне околности иду на руку стварном развоју и очувању Србије, уколико одустане од ЕУ и врати се концепту пуних ингеренција националне државе.

Предуслов је да руководство Србије то хоће и да се на том путу буде доследан. А доследност како видимо има високу цену, чак и за Немачку.