Вучић и Додик

Жељко Цвијановић у свом тексту Вучић и Додик од 3. септембра 2016. године (у даљем тексту ВИД) износи низ ставова са којима се не слажем или имам битно другачије виђење, па сам мислио да није лоше да о свему јавно поразговарамо да би направили можда јасније уВИДе и убудуће избегли преВИДе. Ставови које износим прате излагање у ВИДу.

1.
Одмах на почетку се констатује да је руски представник бранио право Српске на референдум, али се одатле не извлачи закључак да је онда најнормалније да Србија дупло енергичније брани то исто право. Не, та тврдња остаје да виси у ваздуху као политички безначајна за став Србије, али зато као кључни доказ о „удаљености ставова“ пре свега САД и Русије.

Ја, међутим, мислим да је срамота и политички погубно не бранити право грађана Српске на референдум, пропустити шансу да се око питања у коме смо 100 одсто у праву не буде уз Српску и Русију на теми на којој је противнику веома тешко да ескалира сукоб.

Око тзв. удаљености ставова (Русије и САД) мислим да је то потпуно погрешан увид Цвијановића. Није реч о „удаљености“, него о немогућности да се ставови приближе. Американци желе сламање Српске, беспоговорну послушност и свеукупну дезинтеграцију, и шта би ту тачно било „приближавање ставова“? Шта би требало радити када приближавање ставова начелно није могуће, о томе Цвијановић не говори ништа. А баш је то стање са којим се суочавамо поводом референдума у Српској.

Чак и сам каже да су САД за сукоб, а Русија против сукоба и опет га то не доводи до било каквог закључка у правцу да је у таквим питањима компромис немогућ. Супротно томе, он и став Русије да је против сукоба и да од тога неће одустати види као допринос будућем сукобу. Каже „кад су обе стране против компромиса, сукоб је известан“. Кад неко хоће да ме убије, а ја нећу да ме убије, а нећу око тога ни да правим компромисе, пошто ми је много ризично да будем мало убијен, онда сам, према Цвијановићу, и ја за сукоб.

Тако је једна ретко јасна и принципијелна позиција Русије доведена у исту раван са агресивним деструктивним ставом Америке. Проблем је што тако апстрактни увиди суштински замагљују и искривљују истину, а не доприносе њеном бољем разумевању. Отуда је, верујем нежељено, Цвијановић на нелогичној позицији да је одрицање од Русије лоше, а одрицање од референдума добро.

2.
Цвијановић је убацио у ВИД једну дигресију, па ћу се и ја сада осврнути на то иако нема везе са основном темом. Наиме, он каже да је друга Југославија била под контролом НАТО. Па то је бесмислена тврдња. Пошто нас је НАТО контролисао, ми смо куповали „мигове“ и руске хеликоптере, а ниједан од САД, Француске или Британије, и најсавременије системе ПВО од Совјетског Савеза? Правили своју подморницу и свој тенк, производили своје пешадијско наоружање, имали своју муницију која није компатибилна са НАТО, градили огромне одбрамбене фортификационе системе? Имали могућност огромне мобилизације. То је још једна од Цвијановићевих апстракција у којој држава која неће да буде под НАТО ради исто што би радила и држава која хоће да буде под НАТО, само када се све то погледа из угла довољно апстрактног критеријума.

За време Тита краве нису јеле само детелину (Цвијановић очигледно никада није чувао краве, оне не смеју да се преједу детелине зато што могу да умру од тога), то је тачно, али је крава било. Сада крава нема, па до миле воље можемо да разговарамо како их треба хранити. Прошетајте Добановцима или селима поред Трстеника, свеједно, па питајте: колико имате грла сада, а колико их је било за време Тита. Сада их је сто пута мање.

3.
Полазећи од тачног увида је амерички циљ „дезинтеграција српског фактора“, Цвијановић изводи нетачан закључак и закључак који не следи из претходног става да је српски интерес „мир“. Српски интерес је да не дозволи дезинтеграцију, а како се она данас спроводи путем неоколонијализма, онда је средство, а не циљ ослобађање од неоколонијализма. Ослобађање одговарајућим средствима. Дакле, дубоко је нетачна тврдња Цвијановића да је српски интерес мир. Наравно, витални интерес српског народа и свих народа који желе да се ослободе неоколонијализма увек треба спровести мирним путем ако је то могуће.

Овде Цвијановић прави и једну додатну грубу грешку, наводећи да мир није интерес Хрвата ни Бошњака, а претходно је утврдио да они само слепо следе политику САД. Према томе, ако се говори о политичком руководству Хрвата и Бошњака, онда се уопште и не може говорити о неком посебном интересу, будући да су они сасвим инкорпорирани у амерички интерес (уз неки микс немачког, односно турског и саудијског интереса), а, ако се говори о народима, онда они имају исти интерес као и Срби. Што не значи да су га једнако свесни нити да су једнако спремни да га бране.

Означавајући расписивање референдума као грешку, Цвијановић посредно тврди да је добро када се прихвата неоколонијални положај у целини, па и у тако неспорним питањима какво је право грађана на референдум. За који сам Цвијановић каже да неће бити ни повод, а наравно да није узрок, будућим притисцима и сукобима. Према Цвијановићу, можемо се одрећи свега, само не Русије. Срби који се одричу себе, својих права, културе и историје, дејтонских права и политичке самосвести немају шта да бране ни чувају, па тако ни односе са другим државама, укључујући и Русију. Тек бранећи себе, ми бранимо право да бирамо савезнике и градимо сарадњу на равноправним основама.

Узгред, у заблуди су били многи и у Републици Српској који су „прешли“ преко потписивања Бриселских споразума, мислећи да ће на питању Српске руководство Србије заузети одлучан став. Не, сасвим супротно, ко изда сопствени територијални интегритет неће презати ни од какве друге издаје.

4.
То што је Русија исказала „тврд“ став, за Цвијановића није прилика да се искористи своје легитимно и легално право да се бране основни демократски принципи због опасности да, „ако ниси у западном политичком процесу, онда си мета“. Да, ако ниси беспоговорна колонија, онда си, наравно, мета. Цена да се не буде мета је модерно ропство. Није могуће борити се за слободу, а не прихватити ризике. Ако хоћеш да немаш ризике, онда мораш да прихватиш да будеш роб.

Цвијановић потпуно превиђа да референдум шаље озбиљан сигнал противнику да не може да рачуна на лако поробљавање Српске. Већ то је, само по себи, одвраћање агресора. Ако смо сагласни, а јесмо, да Америка жели дезинтеграцију (то ће рећи поробљавање), онда је плашљиво одустајање од елементарних права само позив за напад на себе. Зато што противник сматра да ми нисмо у стању ни да се боримо за оно што свима припада, а не да бранимо слободу. Таквим и толиким попуштањем се призива агресија, а не купује време и избегава сукоб.

Уосталом, то је једна од поука 1999. године. Да САД нису на политичком нивоу биле уверене да ће Милошевић попустити после два дана бомбардовања, јер је и до тада увек попуштао под притиском, бомбардовање би било одложено. Доказ је у томе што су нас напали са нешто више од 400 авиона, а завршили бомбардовање са више од хиљаду авиона.

5.
Чињенично је нетачно да је Путин после санкција запада организовао сопствени политички процес. Управо обрнуто, зато што је организовао сопствени политички процес, уведене су санкције и све што оне представљају.

Каснији развој догађаја говори о лепези решења која се увек нађу на изненађење агресора када неко води национално одговорну политику. Наравно да је тај маневарски простор Русије неупоредиво већи од нашег, али су и ресурси које САД одвајају да их сломе такође неупоредиво већи. И, оно што је за нас веома важно, ти ресурси агресора нису неисцрпни. Што се више троши на Кину, Русију, Бразил, Сирију, Иран итд., то је мање способан да озбиљно интервенише овде.

Када Цвијановић говори о „мостовима према Западу“ он то, методолошки погрешно, посматра статично. Као да ће Немачка бити дуготрајно Немачка Меркелове, као да ће Француска дуготрајно бити за санкције против Русије, као да ће Италија остати уз САД итд. И друга велика грешка је у томе што се прећутно подразумева да, ако се не сврстамо уз политику Запада, одмах не можемо да тргујемо са њима. То није тачно. И, треће, као да многе од тих веза, ако се покидају, не би могли да заменимо другим партнерима у свету.

6.
У неким ставовима Цвијановић звучи скоро наивно: добро је што је Вучић Додика оставио на цедилу, јер ће тако Вучић моћи да лобира за њега на Западу. Без коментара.

И тако, нешто са ВИДом није у реду. Или је превид у питању или ја много не видим. Али да је Вучић добро поступио, то је сасвим искључено.