Циљ одређује средство

У чему је проблем са тезом да „циљ оправдава средство“ нећу детаљније објашњавати (о томе читалац може да види код Николе Милошевића), осим што је одмах јасно да је реч о некој неусклађености између циља и средстава. У супротном нема потребе да се говори о „оправдању“, довољно је рећи „одређује“.

 Тема овог текста је управо сгледавање шта би то била усклађена политика оних држава и друштава која се залажу за повећање општег добра, без обзира да ли је реч о Русији или Кини. И шта би у том погледу била позиција Србије.

 Пре свега циљ мора бит јасно дефинисан и познат грађанима.

 Кина је пре више од 20 година циљ дефинисала на следећи начин: удвостручење националног дохотка и заштита територијалног интегритета.

Јасан циљ нужно је одредио неопходна средства ( политичка воља и снага легитимитеа без којих ништа није могуће урадити се подразумевају, па то сада остављам по страни):

1.монетарна политика са основним задатком да се допринесе порасту бруто друштвеног производа и запослености без било каквог утицаја страног фактора (ММФ и сл.) и уз потпуну координацију са фискалном политиком и финансијским сектором- то ће рећи владом НР Кине. Мала дигресија: да би на примеру било разумљивије- ни случајно циљеви монетране политике не могу бити јак јуан, одбрана курса по цену задуживања и трошења девизних резерви и ниска инфлација- што све ММФ ултимативно захтева од свих „држава у транзицији“,

2. јачање војске и безбедносних система, а то значи повећано финансирање, технолошко осавремењивање и кадровско јачање. Важан сегмент у случају Кине ( поред огромног повећања војног буџета) је резмештање најбољих војних кадрова након раног пензионисања у кључне цивилне секторе,

3. очување и изградња националног идентитета,

4. јачање унуверзитета и научних кадрова уз повећано улагање средстава, али и уз постављање високих критеријума научној заједници које морају да испуне како би Кина издржала свестску конкуренцију,

5. никаква приватизација енергетских, инфраструктурних система, ни финансијског сектора. У плану за период 2014-20120 Кина отвара могућност да приватни капитал буде ангажован само у малим и евентуално средњим банкама ( дакле у суштини само домаћи приватни капитал у локалном нивоу који види потребе малих предузећа боље него велики финансијски системи и истовремено користи стечено богатство продуктивно, а не на даље разбацивање на луксуз),

6. државна контрола спољне трговине,

7. ослонац на сопствене инвестиције уз напоре да се привуче што више страних директних инвестиција. Тим редоследом,

8. отварање широке расправе о свим кључним проблемима друштва, уз ригорозне мере према свим покушајима медијске дестабилизације са запада,

9. оштра борба против криминала и корупције уз ригориозно кажњавање,

10.развој квалитета и доступности образвоних и здравствених услуга најширим друштвеним слојевима.

11.строга контрола демографске политике која је захтевала да породица има једно дете ( како би се ухватио замајац раста личног стандарда, а све са циљем да више нико не умире од лгади у Кини), а која је сада ублажена могућношћу да се има и друго дете ( али и даље контролисано),

12.омогућавања приватне иницијативе и приватног власништва у свим осталим областима и обезбеђивање оштере конкуренције на тржиушту у свим областима ( и тамо где су државна предузећа).

 Тим средствима ( наравно да набрајање није исцрпно, али је савим довољно за потребе овог текста) Кина је постигла да има просечан раст бруто друштвеног производа 9,8% годишње у протеклих 30 година. Циљ је многоструко превазиђен, а способност Кине да заштити свој територијални инегритет је већа него било када претходно у последњих 200 година. Укратко, не може се спорити да су средства била сасвим одговарајућа циљу. И доследно томе, свака критика Кине која би хтела да у основи доведе у питање њену политику је или беспредметна или злонамерна.

 За разлику од Кине, Русија је лутала.

 Од разградње Совјетског савеза до краја века, Русија није имала јасан циљ. У том политичком вакууму, као најшире присутни, појавили су се циљеви неолибералног концепта: људска права, лично благостање, вера да тржиште све решава на најбољи начин, да држава трерба да се повуче не само из медија, привредног сектора, него и из монетарне политике, банкарства, осигуравајућих друштава, образовања, здравстава итд.

Важно је приметити да се о развоју друштва уопште није расправљало, нити су се анализирали постављени циљеви, а још мање средства којима су она требало да буду остварена. И циљеви и средства су „ у пакету“ увезени у Русију као „научна достигнућа“, а у ствари као чиста идеологија доведена на ниво нове религије.

Шта се догодило знамо, овде ћу само навести да је у тој деценији Русија доживела већи индустријски пад него за време Октобарске револуције или Другого светског рата и да је био угрожен сам територијални интегритет државе.

 Други период је од 2000. до данас.

 Са почетном консолидацијом система који означавамо као ером Путина, почели су да се постављају јасни циљеви. Прво у погледу територијалног интегитета у више фаза, од стабилизовања Чеченије,преко привредних-пре свега енергетских уговора са јужним суседима, развојем односа и са Кином и са Немачком, до укључивања Крима у састав Руске федерације и завршне фазе модернизације војске ( пре свега свих рактених система). Како су примењена одговарајућа средства која су несумњиво заштитила и учврстила територијални интегритет Русије, тако је учвршећн и политички легитимитет.

 Међутим, Русија у другим областима има неуједначено постављене циљеве. Или прецизније речено, у неким областима су циљеви јасно постављени (демографска политика, национални и конфесионални односи, привлачење директних страних инвестиција, енергетски сектор, борба против крупне курупције),у некима се управо постављају (образовање, наука, медији, култура) а у неким областима уопште нису јасно постављени ( монетарна политика, финансијски сектор, прерађивачка индустрија, средња и нижа корупција).

Ако томе додамо неусклађеност средстава која су неминовна код оваковог стања у погледу циљева, проблеми пред којима се Русија налази никако нису за потцењивање.

 У складу са насловом овог текста и погледу проблема (у ЕУ-НАТО транскрипту то се зову „изазови“) Русија или Путин ако персонализујемо, немају много избора у почетним потезима:

1.јасно дефинисати циљеве у свим областима и одредити кумулативни циљ који је мерљив и преко кога грађани једноставно могу да оцењују власт,

2.одлучно заокружити лепезу средстава којима ће се циљеви остваривати,

3. бити спреман да ће се у одређеним обалстима неолиберални концепт (читај утицај САД) и њихови протагонисти снажно одупрети- и дефинисању циљева и непоходним средствима за њихово спровођење и да ће сламање отпора вероватно захтевати брзе репресивне мере,

4. још једном проверити квалитет кадрова на најосетљивијим сегментима система,

5. отворити најширу расправу о циљевима и свеобухватну стручну расправу о средствима. Осим што је то прави начин да се дође до најквалитетнијих решења, широка расправа о циљевима је најбоље средство за рушење митова неолибералне идеологије и истеривање њихових пиона на чистину.

 Русија је практично постигла пуну запосленост, демографска полититка је дала завиден резултате, значајно је подигнут лични стандард грађана, ојачан је међународни положај и битно учвршћен територијални интегритет, огромна улагања у науку и модернизацију војске такође дају жељене резултате, макроекономски финансијски показатељи су добри. Другим речима, упркос компликованим историјским околностима, Русија има велику шансу да мудрим потезима у наредне две године обезбеди себи стабилан и интезиван развој у деценији након тога. Опасност је у одлагању потеза и потцењивању проблема који настају ако се мере не предузимају свеобухватно и једновремено.

 Када је Србија у питању расправу на ову тему „циљ-средства“ размотрићу прво на званичном-владајућем ставу, да „ЕУ нема алтернативу“, а затим ћу размотрити шта би могао бити јасно постављени циљ и која би то била одговарјућа средства, ако пођемо од става да политика Србије треба да оствари српски интерес.

 Код званичног става одмах се види да је средство (улазак у ЕУ) представљено као циљ. Не само да је избегнута расправа о циљу, него је потпуно потиснуто и смо његово дефинисање, а оно би неизбежно морало да гласи „ да Срби као Срби (културни индентитет и безбедност) живе што боље (образовање, здравство, лични стандард, квалитет становања, екологија итд.)“. Наравно, пошто је евентуално средство (евентално, зато што улазак у ЕУ није средство којим се циљ уопште може остварити- али то је тема других расправа) проглашено за циљ, потпуно је искључена расправа и о томе „како ће нам то бити добро ако уђемо у ЕУ“.

 На тај начин Србија уопште нема дефинисан циљ, свака расправа и о циљу и о средствима су искључена и једино што преостаје је „увоз средстава“ од Тројке (ММФ, Европска централна банка, Брисел).

 Пошто је као циљ означено потчињавање Србије политичкој организацији ЕУ, онда морам да признам да су средства за потчињавање сасвим одговарајућа:

1.Србија нема своју монетрану политику. Она је нема у садржинском смислу двојако: зато што не подржава привредни развој Србије и зато што је то концепт ММФ (САД-ЕУ), а нема је ни оперативно зато што постоји физички мониторинг људи из ММФ и Брисела у канцеларијама Народне банке Србије. Резултат такве политике је погубан за привреду Србије, али је сасвим одговарајући потребама потчињавања Србије,

2.не постоји царинска политика Србије, она је потпуно потчињена интересима ЕУ,

3.банкарски сектор је 75% у рукама странаца који сасвим извесно не брину о бољитку Србије,

4.заговара се и спроводи свеобухватна приватизација укључујући и секторе енергетике, телекомуникација, пољопривредног земљишта, природних монопола као што су аеродром или цементаре, комплетне фармацеутске индуистрије, прехрамбене индустрије укључујући и воде, дуванске индустрије, трговинских ланаца итд.,

5.обара се квалитет високошколског образовања (уз констатацију да су научни кадрови на природним наукама Универзитета у Београду успели да та тај универзитет рангирају на високо место на Шангајској листи ( 350-400)као изузетак који потврђује правило),

6.смањује се квалитет здравствене услуге, а истовремено велики број лекара напушта земљу и одлази да лечи грађане других земаља,

7. битно је смањена војска у ситуацији у којој је Србији драматично угрожен територијални интегритет, а на модернизацији наоружања и обуци грађана се ништа не ради,

8.не постоји конзистентна пољопривредна политика, нити постоје ни приближно одговарајући фондови за развој пољопривредне производње,

9.демографска политика не постоји, а демографски показатељи су веома забрињавајући,

10.медији су у погледу уређивачке политике готово сасвим под контролом неолибералне идеологије,

11.не постоји српска културна политика Републике Србије, а оно што се као државна политика спроводи усмерено је на разградњу срског идентитета,

12.правосудни систем се системски разграђује и он је данас много гори него што је био пре 15 година, а тај је био битно гори од онога који смо имали десет година раније,

13.безбедносне службе су или у рукама странаца или у рукама приватних интереса ( укључујући и приватне инетресе плитичара на власти).

 На жалост, ни ово набрајање није исцрпно, али је више него довољно.

 Ако пођемо од једноставне констатације да је Србија данас у неоколонијалном положају, онда је циљ који треба поставити и учинити га доступним свим грађанима „ ослобађање Србије из неоколонијалног статуса“.

 На основу овако јасно дефинисаног циља, нужно следе одговарајућа средства:

1.све међусобне разлике постају небитне. Сви који се боре за ослобађање од модерног неоколонијализма су у једној колони (нема везе да ли је неко из четничке или партизанске породице, монархиста или републиканац, партизановац или звездаш, верник или атеиста, Србин, Бошњак, Ром или Мађар, млад или стар, стрејт или ЛГБТ, сељак, радник или интелектуалац, приватник или службеник итд),

2.неопходно је освојити власт, због тога што борба ни против модерних колнизатора без полуга националне државе није могућа (у смислу да не може бити успешна),

3.у свим сегментима разградити механизме (одстранити средства) којима колонизатор влада- од монетарне политике, медија, до пољопривреде и војске,

4.у свим сегментима разрадити мере и средства усклађене са циљем и на том послу укључити најширу стручну јавност,

5.уместо радикалног идивидуализма (који је друго име за нихилизам) развити уверење да слобода без личне жртве није могућа.

 Стање у Србији је такво да се не може искључити потреба да се поједина средства и оправдају, а не само одреде.

 За разлику од Кине која је потпуно трасирала пут стабилног развоја и Русије која је на добром путу да то учини, Србија је на почетним позицијама борбе за слободу.

 Као и свакој колонији и нама је дозвољено да мењамо владе, али не и политику. А онда се на културном плану све погубне последице политике, која је по својој суштини у интересу модерних колонизатора,представљају као судбинске лоше стране српског карактера. Убеђују нас да смо ми лењи, лажљиви и корумпирани, незналице и саможива створења и да ништа не може да се промени, а као нјабоље решење младима се сугерише одлазак из земље. А истина је да се са другачијом политиком није ни покушало, да све странке у парламенту величају колонизатора и да због тога изгледа као да излаза нема.

Истина је да је једино решење да ми овде и за нас уредимо друштво и државу која ће нам обезбедити да Срби као Срби живе добро, а то је могуће једино ако добар живот омогућимо и својим суграђанима који нису Срби.