Антонић и Павловић о Јеремићу

Слободан Антонић је у својој колумни „Пројекат Јеремић“, од 11.10.2016. године изнео опсежан приказ политичког „лика и дела“ Вука Јеремића, закључивши да њему врата демократске и патриотске Србије свакако треба да остану отворена.

Како сам се у обе квалификације препознао, а пошто се уопште не слажем са закључком г. Антонића, искористио сам то што се дружимо и послао му мејл у коме укратко аргументујем своје неслагање. Током дана сам дошао до закључка да можда има смисла да о томе напишем и текст, верујући да би та разлика у ставовима могла читаоцима да омогући боље укупно сагледавање и г. Јеремића и укупних наших политичких прилика.

Како се то већ из наслова види, у овом тексту говорим о томе због чега је мени г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији.

1. Јеремић је био главни идеолог 2008. године и ватрени заговорник тезе да су питања КиМ и ЕУ „два одвојена колосека“, што је тада била основа за даље убрзано угрожавање територијалног интегритета Србије. И никада нисмо чули да је напустио ту позицију. Одатле је нејасно по ком критеријуму би он могао бити макар делимично прихватљив било коме ко држи до Србије? Потписивање Бриселских споразума је директан наставак те политике, само сада већ и у форми озбиљних кривичних дела.

2. Када смо чули његов критички став о Бриселским споразумима? Никад. Критички став о меморандуму са ММФ? Никад. О НАТО споразумима? Никад. Све је то сасвим на линији политике коју данас води Вучић.

3. Антонић на министра спољних послова гледа као на креатора спољне политике. Министри то никада нису. Они само спроводе политику државе, а основни њихов задатак је да изграђују институцију на чијем су челу, како би она могла што боље да оствари свој задатак, и како би додатно пружала обавештајне информације својој држави. На том плану Јеремић је драматично урушио унутрашњу структуру МСП, обилно награђујући чиновнике који су му лично блиски (по разним основама), а кажњавајући све који то нису. У рад министарства је додатно увео волунтаризам, којим су његови претходници већ били уздрмали иначе веома квалитетну струтуру и организацију МСП. Укинуо је записнике са састанака које одржавају са странцима он и Тадић и докинуо обезбедносну службу министарства, тзв СИД.

4. Пошто се у нашој јавности и иначе прецењује значај дипломатије, на овом месту ћу направити малу дигресију која ће читаоцу олакшати да разуме моју позицију, не само око „креатора“ у дипломатији, него и у односу на значај, ма и најбоље или најутицајније дипломатије. То се најбоље види на великој сцени.

Узмите на пример г. Џона Керија који је у САД оно што је министар г. Лавров у Русији. Какав би био домашај његове дипломатије ако бисте му иза леђа одузели долар као резервну светску валуту, огромну америчку привреду, доминантне америчке медије и оно што свима прво падне на памет, војну силу. Ето, исти тај г. Кери иде да преговара о било чему, без свега тога иза себе. И да видмо шта дипломатија може да оствари.

Или на пример г. Лавров око Сирије. Одузмите из његове преговарачке позиције СУ 34, С-400, С-300, носач авиона и флоту која га прати, науку која је све то омогућила и армију инжењера који су та научна достигнућа преточила у употребљиву технологију, економију Русије која то може да изнесе и руског човека који је спреман и да трпи, само да више никада не буде у америчком загрљају. Какав би дипломатски резултат г. Лаврова био у вези Сирије?

У једном тексту сам рекао да је дипломатија важна, али да она представља 1% снаге државе. Вероватно сам у реторичком жару претерао, али стварно не представља више од 3%, Све друго су: снажна економија, војска, квалитетно образовање, здравство, правна држава и јаке институције система, јасно исказана самосвест у култури итд.

Из свега што о г. Јеремићу знамо, он је типични представник дубоко погрешног мишљења да је дипломатија терен на коме се у политици ствари добијају или губе. И зато му (поред карактерних особина) вероватно није ни било тешко да води једну суштински издајничку политику.

5. Господин Јеремић је, за време док је био министар, користио државне фондове за личне потребе и сва та документација постоји у МСП. То што до сада није процесуиран само је доказ да он јесте пројекат, супротно мишљењу г. Антонића. Мада се слажем да није амерички – мада, да не буде забуне, није ни руски ни кинески.

Није искључено да се г. Јеремић појави као кандидат на предстојећим председничким изборима, али као Вучићев кандидат. Ако то изостане, онда је г. Антонић у праву, г. Јеремић неће учествовати на тим изборима.

Потпуно сам свестан да је једном делу „демократске и патриотске“ јавности г. Јеремић прихватљив као политичар и зато сам се и решио да напишем овај текст.

Бранко Павловић, 12.10.2016.

---

 

Мој пријатељ Бранко Павловић објавио је критику чланка о Вуку Јеремићу који сам написао за ФСК. Замера ми да у „опсежном приказу политичког `лика и дела` Вука Јеремића“ нисам навео и извесне важне појединости због којих је њему  „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

Начелно, колумна која је ограничена на највише 6.000 словних знакова тешко да би се могла назвати „опсежним приказом“ било чега. Сасвим је могуће да сам изоставио понешто од онога што би се још могло или чак морало рећи о Јеремићу, али не бих рекао да оно што по мишљењу Бранка Павловића недостаје заиста и јесте мана мог текста.

Павловићеве замерке могле би се поделити у две групе: 1) оно што је Јеремић урадио, а није требало да уради; и 2) оно што Јеремић није урадио, а требало је да уради.

Првој групи припадају тврдње да је Јеремић 2008. године заговарао тезу да су питања КиМ и ЕУ „два одвојена колосека“, да је „обилно награђивао чиновнике који су му лично блиски, а кажњавао све који то нису“, да је „у рад министарства додатно увео волунтаризам“, да је „укинуо записнике са састанака које су он и Тадић одржавали са странцима“, да је „докинуо безбедносну службу министарства (тзв. СИД)“, те да је „користио државне фондове МИП-а за личне потребе“ до те мере да је до сада морао бити „процесуиран“.

За све наведено, осим за прву тврдњу, недостају ми повезнице (упутнице) на текстове или коментаре које садрже такве оптужбе на рачун Јеремића. За прву тврдњу – да је Јеремић заговарао 2008. године тезу да су  „КиМ и ЕУ два одвојена колосека“ – линк ми није био потребан јер се тога и сам добро сећам. Али, сећам се и да су – што сам опсежније аргументовао у својој књизи Лоша бесконачност (2012) – све до 2011. године ДСС и СРС такође били или евроентузијасти или се нису јасно изјашњавали о томе да ли би требало или не би требало да Србија уђе у ЕУ. Од данашњих парламентарних странака једино су, условно речено, Двери 2008. године биле против ЕУ, али Двери тада и нису биле странка, већ НВО. Дакле, то што је Јеремић пре осам година имао илузије у вези са ЕУ можда и није тако велики грех имајући у виду бројност наших ондашњих заблуда, а поготово оних на којима и дан-данас истрајавају део јавног мњења и наша власт; отуда не мислим да то може бити разлог за тврдњу да је „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

Што се тиче осталих Јеремићевих грехова, претрагом интернета нашао сам само текст о укидању безбедносне службе МИП-а (тзв. Служба за истраживање и документацију – СИД). Тај чланак објављен је 2007. године и у њему се помиње доношење новог закона (који ће изгласати, дакле, и посланици ДСС-а),  као и настојање да се укидањем ове службе онемогући ДС да има, преко министра иностраних послова, уверљиву већину у Савету за националну безбедност. О Јеремићу као иницијатору или инспиратору укидања СИД-а у овом тексту збиља нема речи.

За све остало – укидање записника, протежирање љубимаца, трошење државних пара на личне потребе, итд. – нисам нашао изворе на нету. Не желим да тврдим да тога није било. Само хоћу да кажем да о томе, у тренутку када сам писао текст, информација није било, или их бар није било у мери да их је лако наћи. Сада када је те сумње изнео Бранко Павловић, то постаје факат у смислу јавне оптужбе. Пошто ценим Бранка Павловића, верујем да он не би јавно тврдио нешто у шта није сигуран. Претпостављам да има потпуно поверење у своје изворе из МИП-а, те да је свестан одговорности коју преузима презентујући овакве тврдње. Ипак, те оптужбе добиле би праву снагу уколико би се документа из МИП-а, чије постојање наговештава Павловић,  презентовала јавности или ако би Павловићев извор из МИП-а јавно проговорио.

У вези са оним што је, по мишљењу Павловића, Јеремић морао да учини, а није – да изнесе „критички став о Бриселским споразумима“, да изнесе „критички став о меморандуму са ММФ“ и да изнесе критички став „о НАТО споразумима“ – а што га све, по суду Павловића, дисквалификује за игру у тиму демократске и патриотске Србије, све што могу да кажем је ово. Јеремић се такмичио за место генералног секретара УН и за то му је била потребна подршка званичне Србије. Да ли Павловић мисли да би Јеремић ту подршку добио да је изнео „критички став о Бриселским споразумима, о нашем меморандуму са ММФ и нашим НАТО споразумима“? Одговор је јасан и мени и Павловићу.

Такво држање Јеремића у вези с тим питањима би се, наравно, из једне заоштрене моралистичке или секташко-политичке визуре могло квалификовати као „опортунизам“. Но, верујем да ће се Бранко Павловић сложити с Кантом да частан човек не мора увек да каже све што мисли, али да све што каже мора стварно и да мисли. Јеремић, истина, није критиковао Бриселске споразуме, и споразуме са ММФ и НАТО-м; али, није их ни хвалио. Уколико се буде  укључио у председничку трку, свакако ће о томе морати да се изјасни. Не видим зашто би, до тада, било ко требало да буде одбачен зато што о нечему није изрекао своје мишљење.

И на крају, један коментар у вези с тврдњом Бранка Павловића да се „г. Јеремић на предстојећим председничким изборима“ може појавити само „као Вучићев кандидат“, јер је он „на линији политике коју данас води Вучић“, а и зато што он „јесте пројекат, мада није амерички, ни руски, ни кинески“. Истог дана када је објављен Павловићев текст, Александар Вучић је одржао конференцију за штампу на којој је, између осталог, иронично говорио о могућој председничкој кандидатури Вука Јеремића. Премијеру блиски Информер, штавише, истога дана објавио је текст у коме се тврди да је „газда ‘Делте’ Мирослав Мишковић најближим сарадницима наложио да максимално подрже Вука Јеремића и његову кандидатуру за председника Србије“, како би коначно оборио Вучића.

После тога јасно је да Јеремић ипак не може бити Вучићев кандидат, односно да може бити само премијеров „тајни“ кандидат – поред званичног кандидата СНС-а и „тркачког зеца“ у виду Војислава Шешеља. Не знам да ли је Павловић то хтео да каже, али тврдњама да је неко „пројекат“ и „тајни кандидат“ бојим се да улазимо у сферу „криптополитике“ или арканске политике.

Због изразите непрозирности те сфере, због чега практично нема критеријума да ли нешто јесте или није, тако долазимо на аналитички терен с мањком поузданости и објективности, а с вишком произвољности и непроверљивости. Такав терен погодан је за спин-мајсторе и различите манипулаторе, чији је основни задатак збуњивање јавности – како би се ловило у мутном.

Баш у једној таквој акцији дисквалификовања актуелних и потенцијалних политичких конкурената, напредњачки манипулатори и пропагандисти измислили су „амерички пројекат Јеремић“ како би га тиме компромитовали као такмаца. Сам Павловић оштар је критичар напредњака и слаже се са мном да је напредњачка прича о Јеремићу као „америчком пројекту“ неистинита. Али, он се не устручава да тврди да „Јеремић јесте пројекат“, иако није „ни амерички, ни руски, ни кинески“. Да ли је онда британски, француски или немачки? Какве индиције, ако не и докази, за то постоје?

Верујем да Павловић и о томе има нека сазнања. Но, не мислим да је нарочито пожељно износити озбиљне оптужбе на било чији рачун, а да се оне, ипак, не могу ваљано поткрепити. Са доласком напредњака на власт и њиховом таблоидизацијом јавности, практично сваки критичар режима постаје предмет клевета. Ако и ми, озбиљни и одговорни коментатори, прихватимо такав дискурс, не дајемо ли тиме легитимитет „праву на сумњичење“ или чак „праву на клеветање“? А то је, сложићемо се, погубно за демократску јавност и за јавну разборитост.

Отуда ова „мала расправа међу пријатељима“ није само у вези с Јеремићем. Она је, рекао бих, о аналитичкој објективности, разложности и поткрепљености. Текстови Бранка Павловића одликују се наведеним карактеристикама; али, текст о Јеремићу чини ми се да је нешто другачији. За нас саме, па и за српску јавност, заиста је корисно ако сучељавањем мишљења изоштримо сопствене погледе, појачамо аргументацију и увећамо сазнање. Драго ми је уколико овим текстом пружам прилику да се изнесу још неки аргументи и чују још нека мишљења о очигледно интригантној теми – „пројекту Јеремић“.

Слободан Антонић, 14.10.2016.

---

 

Одмах да охрабрим читаоца да издржи до краја ове расправе између Антонића и мене, нећу бити дугачак нити разлика има превише.

Разговори о личности, сада разговарамо о г. Јеремићу, али о било којој личности, у великој мери се разликују од разговора о другим темама. Када говоримо о томе да ли је неки закон добар или лош, да ли је просветна политика добра или лоша итд., онда је довољно да се држимо онога што је присутно у јавном простору. Међутим, када говоримо о личностима које би требало да заузимају, или су заузимале високе државне функције, онда смо дужни да знамо и оно што није јавно. А ако то не знамо, онда, како би то Антонић парафразирао, је боље да прескочимо изјашњавање о томе да ли је неко добар или лош. Није прихватљиво тврдити да је неко сасвим сигурно прихватљив, а себи дозволити луксуз да се нејавне чињенице не познају. Чак и у одговору, Антонић, можда истина због краткоће времена, уместо да се распита да ли је Јеремић укинуо записнике са састанака које одржавају он и Тадић са странцима, па да онда изнесе свој став и даље инсистира на томе да то нигде није писало. Али како онда Антонић оцењује рад Јеремића као министра за спољне послове, када нема информације из тог министарства, мимо онога што власт жели да се зна? Тим пре што за Антонића уопште није спорна оцена, коју и сам делим, да је Србија у неоколонијалном положају? Тих информација и нема у јавности зато што неоколонизатор оправдано не жели да се за њих зна.

Друга тачка у којој се не слажемо је везана за неспорни део Јеремићевог учешћа у рушењу Коштунице 2008. године и ово сада треба добро запамтити, не у било које време политичког одмеравања снага, него у време када је Приштина прогласила сецесију и када је због тога одбијено са стране Србије да се потпише Споразум о придружиању са ЕУ. Ту Антонић, по мом мишљењу, директно греши, када све ставља у једну раван „укупних заблуда“ и ДСС и ДС и свих других актера. Залагање Јеремића у том тренутку, да је реч „о два паралелна колосека“, је битно различито од суверенистичке политике и имало је за циљ да убеди грађане како 2008. година није нарочито важна и да то проглашење тзв. независности и лавина признања незвисности тзв. Косова од водећих држава ЕУ, нема значаја за наш даљи пут ка ЕУ. А саму ЕУ је сасвим некритички величао до непрепознатљивости. Лако ћемо се сложити да и други политичари у каснијем, а и ранијем периоду, нису били добри, али Антонић мора да одбрани лично залагање за Јеремића данас. А све битно што је Јеремић урадио „вољно и невољно“ говори против тога. Нек га промовишу други. То нема значаја. Али кад га промовише Антонић, онда је по мом мишљењу то проблем, управо због Антонићеве кредибилности.

О присвајању државних пара се не може говорити детаљније, јер би то олакшало будућу, ја се надам, одбрану Јеремића на суду. Савестан тужилац би за 48 сати могао да покрене поступак. Толико је потребно за „предистражне радње“. У праву, а и у логици, постоји тзв. argumentum a contrario, који се нарочито мора користити када се подржава нека личност: 1. ако смо ми неоколонијална земља, а јесмо, 2. ако је мени коришћење државног новца за личне ствари познато, 3. како је могуће да то није познато страним обавештајним службама? Тешко је прихватити закључак другачији од оног који ја извлачим – наравно да им је познато. А шта је то када стране обавештајне службе знају да је Јеремића могуће процесуирати, а уопште те чињенице не користе против њега?

Антонић превише лагодно опрашта Јеремићево неизјашњавање о битним питањима, НАТО, ММФ, КиМ, не спорећи ни сам да су та питања битна, правдајући то чињеницом да би изношењем истинитих ставова веома важним за Србију, Јеремић наудио својој личној каријери. Каријера или истина. Србија или велика плата. Мени то не личи ни на Хамлета ни на Антигону.

Јеремић је само један шраф неоколонијалног владања Србијом, који се од других шрафова разликује по томе што су рефлектори чешће на њему и што му редитељ даје важније улоге. Ту представу на жалост морамо да гледамо, али свакако није добро да аплаудирамо. Макар не Антонић.

Бранко Павловић, 14.10.2016.

---

Док је подела у опозицији, Вучић је миран

Одмах после избора од 24. априла изгледало је да опозиција може да успостави сарадњу како би уздрмала Вучићеву власт. Лидери опозиције заједно су се појавили на протестном митингу, Пајтић је позвао бираче ДС-а да на поновљеном гласању заокруже листу ДСС-Двери, Санда Рашковић Ивић, Бојан Пајтић и Борис Тадић заједно су шетали на демонстрацијама због Херцеговачке, а лидери парламентарне опозиције јавно су размишљали о заједничком председничком кандидату за изборе 2017. године.

Данас, пет месеци доцније, очигледно је да су се опозиционе странке толико удаљиле да више нема говора о обједињеном наступу против Вучића. Нови шеф ДС-а, Драган Шутановац, помиње само заједничког  „кандидата грађанске и проевропске опозиције“, а нови шеф ДСС-а, Милош Јовановић, каже да су му „ДС, СДС/ЛДП или ДЈБ подједнако удаљене као и СНС“, и да „не види шта ДСС може да тражи у некој сарадњи са ДС-ом“.

Штавише, руководство ДСС-а сада оптужује бившу председницу странке да је крива што је „снажно пропагирала идеје о јединственом опозиционом кандидату (…) са свим `жутим` странкама које су под директним утицајем западних амбасада“, чиме је довела до опасности да „ДСС изгуби душу и прецрта разлоге свог идеолошког живота“. Руководиоци ДСС-а чак тврде да је Санда Рашковић Ивић заговарање идеје о заједничком кандидату започела након ручка са америчким амбасадором, будући да је „по накнадним тврдњама Соње Бисерко и Јелене Милић, које су такође биле гошће на том приватном ручку, главна тема била заједнички опозициони кандидат пред долазеће изборе“.

На страну сада то што је Санда Рашковић Ивић о заједничком кандидату опозиције говорила много пре контроверзног ручка (рецимо, у изјави за Новости од 10. маја, док је ручак био две недеље доцније), као и то да су „накнадне тврдње Соње Бисерко и Јелене Милић“ – о томе како је, наводно, „главна тема (на ручку) била заједнички опозициони кандидат“ – измишљотина (када такве изјаве нисам нашао на нету, у личном контакту са Бисерковом и Милићком добио сам потврду да: 1) никада такву изјаву нису дале 2) о томе није ни било речи на спорном ручку). Проблем је много више у томе да је, овим саопштењем, званични ДСС преузео напредњачку пропагандну матрицу да је родно место идеје о заједничком наступу опозиције Америчка амбасада, јер  „Американци хоће да сруше Вучића“.

Када сам у тексту  ДСС-ов заокрет ка „прагматизму“ оценио политички неразборитим Јовановићево успостављање еквидистанце према СНС и ДС, на Новом Стандарду је, истог дана кад и поменуто саопштење руководства ДСС-а,  објављен чланак „Зашто Антонић нуди нови ДОС?“. Аутор  Вукашин Милеуснић, који за себе каже да је „на свим изборима, сем једних, подржао Демократску странку Србије“, сасвим је игнорисао мој аргумент да је политички помало неразумно успостављати еквидистанцу између тако неједнаких политичких чинилаца какав је СНС који има 50% гласова и 100% власти, и ДС који има 5% гласова и 0% власти. Али је зато моје залагање за техничку сарадњу опозиције прогласио „нуђењем новог ДОС-а“, што њему „смрди на опскурни покушај да се скупини евроатлантских агената организује подршка српских патриота, у којој евроатлантисти добијају све, а патриоте само магареће уши“.

А када сам на ФСК објавио текст о Јеремићу, у којем сам још једном проблематизовао напредњачки псеудопатриотски пропагандни мит о „америчком пројекту Јеремић“ – запитавши се како се он слаже с чињеницом да су Американци, на гласању за генералног секретара УН,  пет пута ставили вето на Јеремића, и пошто сам текст завршио констатацијом да, премда је „Јеремић правио и озбиљне грешке“, „њему врата демократске и патриотске Србије свакако треба да остану отворена“ – уследила су три критичка текста из пера двојице мојих пријатеља, Бранка Павловића и Душана Ковачева.

Павловић је у свом првом тексту устврдио да Јеремић „јесте пројекат, мада није амерички, ни руски, ни кинески“; затим, да је он као министар спољних послова „укинуо записнике са састанака које су он и Тадић одржавали са странцима“ и „користио државне фондове МИП-а за личне потребе“ до мере да је до сада морао бити „процесуиран“; на концу је закључио да се на предстојећим председничким изборима Јеремић може појавити само „као Вучићев кандидат“, те да је за њега као демократу и патриоту „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

На моје питање – може ли да наведе неки извор или доказ, како за тврдњу о Јеремићу као  „пројекту“(Британаца? Немаца? Француза?), тако и за оптужбе о укидању записника и ненаменском трошењу државног новца, Павловић је, у свом другом тексту, увео појам „нејавних чињеница“. Тачно је да о томе нико није писао, признаје он. Али, у Министарству спољних послова се о томе незванично прича, а Антонић је, ако већ хоће да пише о Јеремићу, дужан да сазна и те „информације“. „Ако је мени коришћење државног новца за личне ствари познато“, каже даље Павловић, „како је могуће да то није познато страним обавештајним службама? А шта је то када стране обавештајне службе знају да је Јеремића могуће процесуирати, а уопште те чињенице не користе против њега?“.

Душан Ковачев, у чланку помало подсмешљивог наслова „Saving Private Jeremić“ („Спасавање редова Јеремића“) – који је одлично поткрепљен изворима – минуциозно набраја све дипломатске грешке Јеремића као министра спољних послова. Рецимо, сматра Ковачев, уместо да након проглашења сецесије Косова, 2008. године, Јеремић прекине дипломатске односе са земљама које су ту сецесију признале, он је само позвао амбасадоре на консултације. „Не постоји никакав Пројекат Јеремић, нити је икада постојао“, слаже се са мном Ковачев; али одмах наставља: „Јеремић је послужио пројектима НATО-дипломатије, која је већ 2007. године била свесна да ће у будућности тешко одржати своје позиције на Балкану, па га је употребила да би ојачала контролу над Србијом“. Таквом човеку оставити отворена врата на демократској и патриотској страни српске политичке сцене није превише мудро: „Потпуни очај дела политичких снага, које након деценију и по пропадања још увек верују да је могуће јединство петооктобарских идеала, илуструје рађање фаме да би Јеремић могао успешно објединити српске гласаче против Вучића“, пише Ковачев. „Такви не желе да мисле како је вероватније да би Вучић могао да обједини Јеремића око себе“.

Када заједно посматрам саопштење ДСС-а и наведене текстове Милеуснића, Павловића и Ковачева, а уз дужно поштовање и разлику коју у квалитету ових чланака треба правити, не могу а да не одам признање успеху напредњачких пропагандних матрица. Зачуђујуће је, наиме, колико су се те матрице примиле у националном („патриотском“) делу наше јавности. Јер, свако помињање сарадње опозиције, одмах се проглашава „америчким пројектом“ којим се жели још једном „намагарчити патриотска Србија“, а стављање Јеремића у било који контекст који није изразито негативан, доживљава се као, по патриотску Србију, опасна наивност и неинформисаност.

Иако сам врло прецизно написао зашто бих поздравио сарадњу странки које чине опозицију и зашто мислим да Јеремићу треба оставити отворена врата, не мрзи ме да то поновим (за опширнију аргументацију видети у мојим текстовима које сам навео):

1. идејна доследност и кохерентност чува се у идеологији, а у практичној политици – поготово када ваља освојити 50%+1 глас на изборима и 50%+1 мандат у парламенту – нужни су компромиси, па и савезништва са онима који не мисле исто што и ми; ко то не схвата осуђује себе на улогу вечитог политичког маргиналца.
2. ако смо чврсти у својим веровањима, неће нам бити проблем да разликујемо стратешку доследност и тактичку еластичност; на пример, да би се спречило редефинисање брака од „заједнице мушкарца и жене“ у „заједницу двоје (или више) партнера“ православни морају да се удруже с католицима, муслиманима и мојсијевцима, како би извршили притисак на власт; али то не значи да се тиме одричемо свог Символа вере и да аутоматски постајемо Турци;
3. Вучићева власт је опасна и штетна како за грађанску, тако и за националну Србију; Савамала је пример првог типа штеточинства, Бриселски споразуми пример другог типа; режим је, очигледно, све ирационалнији и ауторитарнији, и чиниће све већу штету; ако опозиција не жели да Вучић влада Србијом као Ђукановић Црном Гором двадесет година, требало би да странке у оквиру ње ближе сарађују – наравно, уз задржавање свих идеолошких и политичких разлика;
4. пораз на председничким изборима делегитимисао би Вучићеву власт; сарадња странака унутар опозиције може да подразумева и изналажење заједничког председничког кандидата; разуме се, што је кандидат општији, то је мање идеолошки и политички идеалан за појединачне опције; онај који очекује идеалног кандидата, тешко да ће га икад дочекати; а дотле ће имати Вучића;
5. Пишући о Јеремићу као о неком ко има и добре и лоше стране, и коме би требало оставити отворена врата, нисам га кандидовао ни за патријарха, ни за председника, нити за било шта друго; лоше је ако у демократској јавности за њега, или за било кога другог, користимо аргументацију типа: „о њему се прича“, „он је пројекат“, „њега су странци уценили“ итд; такође, слажем се да Јеремић није био идеалан суверенистички министар спољних послова; не само зато што је министровао у Тадићевој проатлантистичкој влади, већ и зато што, како кажу реалисти, данас „нема истинског суверенитета у ненуклеарној држави“ (тачан цитат и извор види овде); али до септембра 2010. године, као што сам написао, и у околностима у којима је радио, Јеремић је био сасвим прихватљив министар; до 9. септембра 2010. Косово је признало 70 држава – што значи да до тада још увек две трећине држава није то учинило; можда је могло и боље, али је вероватније да би било много горе да је на његовом месту био Свилановић, Вејвода или Мишчевићка;
6. коначно, ако већ причамо о Јеремићу и председничким изборима, он би, у одређеним околностима, по мом мишљењу, могао да на њима постигне успех; нисам сигуран да би могао да победи Вучића ни са целом опозицијом уз себе, али би против других кандидата вероватно имао шансе; не мислим ни ја да би он био идеалан суверенистички председник, али у реалној политици наш избор је ограничен на Јеремића или Шешеља и Јеремића или Вучића, не између Путина и Вучића; и када то констатујем ту околност не хвалим, нити тиме препоручујем Јеремића за председника; само упозоравам да је тај избор реалност с којом се можемо суочити.

„Разлика је сада јаснија“, што би рекао Бранко Павловић. А анализе и коментари и служе томе да би се, у јавности, недоумице разјасниле, а разлике препознале. Утолико мислим да смо Павловић, Ковачев и ја, бар овде, на ФСК, користан посао урадили.

Слободан Антонић, 18.10.2016.

---

О заблудама (3. одговор Антонићу)

Не знам да ли ми је, као заблуделом од СНС-овске пропаганде, или што би Антонић рекао у свом тексту „Док је подела у опозицији, Вучић је миран“,[i] некоме ко је несвесно усвојио напредњачке пропагандне матрице, дозвољено да говорим о заблудама, али ево одважићу се. Пре свега зато што сам, после дугих медитација и сконцентрисаног преиспитивања, дошао до закључка да поставка „или напредњачка пропаганда или Антонић“ није основана.

У тексту ћу се пре свега бавити темељним питањима Антонићевог текста, дакле оним што је на крају сврстао у шест тачака, уз само неколико напомена везаних за његово наводно побијање мојих ранијих аргумената у погледу г. Јеремића (кога то не интересује може одмах да прескочи наредни део текста и да почне од „А сада о суштини“).

Антонићу су се, у мом претходном тексту, нарочито учинили неоснованим делови који се односе на укидање записника и присвајању државних пара, па је своје неслагање поновио, уз важну разлику, да су они сада сврстани у категорију „прича се“. Антонић је напустио ограду коју је изнео у претходном тексту наше полемике када је рекао: ”Пошто ценим Бранка Павловића верујем да он не би јавно тврдио нешто у шта није сигуран“.

Ево, биће јасније на хипотетичком примеру. Замислимо да Антонић разговара са врхунским хирургом који му каже да у операционој сали недостаје нека опрема за ваљано извођење операције. Да ли за такву информацију кажемо „прича се“, или јој придајемо изузетно велики значај? И зашто би врхунски хирург, у овом примеру, око такве ствари лагао Антонића, кад он не може никако ни да му помогне, ни да му одмогне у његовом послу и каријери?

А ево и на стварном примеру. Када ми Антонић каже да „болоња“ није добра као систем на социологији, зато што професор може бити доведен у ситуацију, а и бива доведен у ситуацију, да мора студенту да упише шестицу, иако је студент био изричит у тврдњи да је „Мајн кампф“ написао Карл Маркс, онда је то за мене информација која је поуздана. И никако не бих за њу рекао „прича се“.

Овако како је у овом тексту Антонић изнео, ја сам сасвим ниско биће које упија и трачеве и пропаганду и нерационално их даље шири као истину.

А да ли бих био бољи када не бих критиковао Јеремића? Jа знам да Антонић зна да сам ја критиковао Јеремића пре него што је уопште настао СНС. Ето и то је нејавна информација, па да ли је и она нетачна?

А сад о суштини.

Основна заблуда Антонића састоји се у томе што он мисли да опозиција постоји. Ово што имамо од ДСС-а и свих структура насталих из ДСС и ово што имамо од ДС-а и свих структура насталих од ДС, то су форензички остаци опозиције. Тела су неповратно мртва.

Из правилног закључка да Вучићу треба парирати на председничким изборима, Антонић извлачи погрешан закључак да се то може учинити пре свега на основу окупљања парламентарне опозиције. Сасвим супротно наслову његовог текста, Вучић је миран док се рачуна на ову опозицију, уједињену или не.

Та умрла опозиција не може да подстакне већи део бирачког тела, које и само мисли да Вучића треба што пре скинути са власти, да уопште изађе на изборе. Зато је она мртва.

У тачкама 1. и 2. свог текста Антонић даје једно виђење проблематизовања односа „средства и циља“ у политици. О томе је написана библиотека, а Антонић извлачи ставове који се обично узимају као почетак анализе, а не закључак исте. Али, то на страну. Оно што Антонић у те две тачке тврди је супротно ономе за шта се залаже као реалан политички потез данас у Србији. Наиме, када говори начелно, он такође уочава да нека шира коалиција мора имати заједничку темељну идеологију и да се не смеју вући потези који би угрозили битна опредељења (методолошки, у његовом виђењу односа „средстава и циља“ и нема унутрашње драме и зато је то виђење неинспиративно лагодно), а када говори о политичкој сцени онда предлаже да се парламентарна опозиција уједини, иако званично не деле иста битна опредељења (ја мислим да они као партије, дакле част изузецима, немају уопште идеологију, осим да буду политичари).

Затим Антонић уводи поделу на „грађанско“ и „национално“, што је и погрешно и опасно. Разумем да је хтео пластично да покаже да би било нормално да нас „све ране“ боле, али је таква поставка и уз ту ограду дубоко погрешна. Савамала истовремено руши државне органе и безбедност грађана, баш као и Бриселски споразум. То су два лица исте медаље. Као што су то и грађанско и национално.

Не знам због чега Антонић пише реченице типа „пораз на председничким изборима делегитимисао би Вучићеву власт“, па не мисли ваљда да публика која чита његове текстове иначе мисли да би победа Вучићевог кандидата на изборима делегитимисала Вучићеву власт! Па да нас упозори на време. Заблуда је да кандидат парламентарне опозиције може да победи Вучића. А још је већа заблуда да би то нешто суштински променило. То може само кандидат кога директно подрже грађани. Да ли је вероватно да ће се то догодити, не знам. Али је извесно да пут који Антонић заговара иде право у провалију.

Тачку 5. ћу прескочити, сувишно је било шта додатно рећи, осим опет на примеру: постоји и тешко убиство, поред убиства. Па нећемо рећи да овај други није убица.

На крају Антонић демонстрира неразумевање „реалности“. Реалност није само оно што већ јесте, него у себи обухвата и оно што може бити. Оно за шта се боримо да би били слободни. Цела идеја новог се на томе заснива. Ново је увек „нереално“ онако како га Антонић схвата, па ипак изнова настаје и мења стварност. У његовом виђењу реалног нема стваралаштва, нема креације, само пука дескрипција. Невоља је додатно у томе што нам ту „датост“ креирају управо странци, држећи нас у неоколонијалном положају и ако одустанемо од онога што тек може бити, онда смо пристали да никада не раскинемо те ланце.

Нереално је да се са Јеремићем може победити неоколонизатор, а реално је да то могу да ураде грађани повезивањем мимо, а често и упркос, парламентарне опозиције. Прво је извесно, а друго тек могуће. Али је реалност за коју се вреди борити.

Бранко Павловић, 21.10.2016.