Лекције просветара

Штрајк просветних радника који је ушао у пети месец, прелио се 17.марта у масовне демонстрације. Из овога и они, а нарочито сви ми остали, можемо да извучемо корисне поуке.

 1. Није тачно да је „народ апатичан“. Када људи виде да имају руководство и организацију која је спремна да се бори, која не одустаје, која неће продати интересе чланства зарад личних интереса, онда им пруже већу подршку него што су им пружали до тада. И они који нису били њихови чланови сада им масовно прилазе.

И све то упркос, или ако баш хоћете у инат, властима које су почеле да примењују репресију према десетинама хиљада просветних радника.

Поука: то што изгледа да је народ апатичан је само рационалан однос грађана према политичким елитама, за које су се уверили да ће их напустити на првом судару са страним интересом, ако чак и до тога, иначе по себи срамног случаја, уопште дође. Односно ако од почетка нису глумили алтернативу да би остварили неке своје личне интересе.

 2. Средином децембра 2014.године појавио се на преговорима и Вучић, саслушао „о чему се ради“ и дао до знања да то и није много пара за буџет и да „то са просветом треба решити“.

Уместо било каквог решења, неколико месеци касније, креће се у акцију масовног проглашавања запослених за технолошки вишак, а са ММФ је договорио да се плате додатно смање за по 5% у 2016. и 2017.години, умањују се плате онима који штрајкују итд.

Поука: када је штрајк у узлазној путањи власт ће покушати да наведе синдикате да је решење могуће, али под условом да за узврат синдикати буду „кооперативни“. Циљ власти је да се притисак смањи, што значи да у таквим ситуацијама треба радити управо супротно – повећати притисак.

 3. Споразум о прекиду штрајка, који су два синдиката потписала, је провидна обмана због тога што је коришћена формулација о томе шта ће можда бити исплаћено просветним радницима, па дакле можда и неће (али тог дела реченице наравно нема записаног) и то као максимални износ, без било каквог одређивања минималног износа.

Прихватање Владе да се као могући износ надокнаде умањених плата предвиди на годишњем нивоу једна просечна плата, што је око 40.000 динара, али да се не гарантује исплата ни 4.000 динара, јасно показује преварну намеру.

Колико год то била провидна обмана, то у медијски неравноправном односу увек ствара додатне тешкоће синдикатима, говорим о оним добрим, који не наседају на обману, да објасне о чему је реч члановима синдиката који су насели на обману (или свесно у њој учествовали) и широј јавности.

Поука: када се преговара, то се не чини у недоглед и свака формулација мора бити једнозначно јасна. Свака и најмања нејасноћа увек ће се тумачити у корист власти.

 4. Синдикати који се часно боре за интересе чланства у ствари се боре за интересе свих нас грађана. Сви смо ми веома заинтересовани да они који нам васпитавају и образују децу задрже макар плате које су имали до сада иако су и оне испод потребног нивоа најмање за 30%.

Синдикати, окупирани огромним обимом посла вођења штрајка у 700 школа, нису успели да издвоје ресурсе за комуникацију са свим другим слојевима друштва који их подржавају или би могли да их подржавају.

Поука: сами грађани или непосредно или преко својих струковних удружења треба да траже и остваре контакт са синдикатима просвете, како би се што боље дефинисао, а затим и остварио, заједнички интерес. Са друге стране, у организационом делу штрајкачких одбора треба предвидети неки „пододбор“ који би за задатак имао да окупља све који могу помоћи, а нису чланови синдиката.

Укратко, хвала на лекцијама.

Нека се припреме: синдикати Телекома, ПКБ, Аеродрома Београд, ЕПС-а, РТС-а, здравства, државне управе, правосуђа, удружења архитеката, инжењера и техничара. Удружења судија, тужилаца и адвоката су већ прекаљена у својим борбама. А власт нек размисли шта ће бити када сви побројани и многи други, буду једновремено искусни и организовани борци.