Три боје црне

Тешко ми је да разумем Американце, тачније оне који одлучују у њихово име, због све већег одсуства разборитости у њиховим поступцима. Све више делују као неко ко је потпуно неспособан да сагледа стварност каква она заиста јесте, а не кроз сопствене наочаре намењене филмским 3Д,4Д,5Д…. продукцијама.

Пошто „слика говори више од хиљаду речи“ изабрао сам три примера на којима ћу појаснити претходно изнету тврдњу.

Аргентина

Америка не одустаје од своје политике дестабилизације свих држава које одбијају да им се повинују и то увек истим, предвидљивим, редоследом потеза.

Почиње изазивањем финансијских економских тешкоћа- у случају Аргентине је то наметање банкротства на тај начин што је суд у САД одлучио да се повериоци који имају мање од 4% потраживања према Аргентини имају намирити 100% и тако је срушен договор који је већ био постигнут са осталим повериоцима који су били власници преко 94% аргентинског дуга.

Други удар је напад на лидера – измишљена је прича о наводним криминалним активностима председнице Кристине Фернандез Кишнер, обратите пажњу, из 1994.године и то тако што је сарађивала са иранским терористима у нападу на Јевреје, којом приликом је убијено 85 грађана. Тероризам, невине жртве, наставак геноцида над Јеврејима- као Б продукција Холивуда.

Трећи се управо спрема. У наредних неколико дана у Буенос Аиресу се имају одржати демострације против „зликовачке“ председнице. Све Мајдан до Мајдана.

Либија

Како изгледају последице „западне помоћи“ видимо не само у Украини ( и на жалост тек ћемо видети), него и у Либији.

За време Гадафија, Либија је производила 1,6 милиона барела нафте дневно ( примера ради Гаспромњефт у НИС-у из наших бушотина добија око 10 милона барела годишње). По „демократизацији“ Либије, број оружаних напада на сва нафтна постројења је достигао такве размере да је уобичајена производња нафте спала на 350.000 барела дневно, а у овом месецу је смањена на 200.000, уз упозорење званичника да је сасвим могуће да се производња потпуно обустави. Зашто? Зато што „ослобођени политички систем“ није у стању да контролише банде које дижу у ваздух и пале постројења и убијају раднике.

И по садашњим ценама, за време Гадафија, Либија је имала приход од око 100 милиона долара дневно од продаје нафте. Сада је то свега око 12 милиона. Запад је „помогао“ тако да више нико није безбедан, мртвих је многоструко више, а финасијски губитак 88 милиона долара дневно.

Русија

Запад апсолутно не може да схвати како то да богати пословни људи у Русији и даље подржавају Путина? Подржавају је еуфемизам за значајно повећану подршку грађана Русије свом председнику. Укључујући и богаташе.

Питали су и оне који се баве некретнинама и трговином, који воде ресторане, па све до магната у области саобраћаја и рудних богатстава- и од свих добили одговор да питања „геополитичке стабилности и безбедности земље имају много већи значај од пада берзе и рубље“. Запад је запањен да грађани мисле својом главом, дугорочно, са снажним осећајем националног поноса, а не кроз њихове наочаре које искључиво потрошњу виде као начин да се буде задовољан и као једини смисао постојања.

Како да их схватим? Како, кад су без остатка опседнути деструкцијом, припрема деструкције и потпуним одсуством способности да се разуме да велика већина људи изван њихове сфере утицаја нема инфантилни приступ ни политици, ни економији, ни споственом животу.

Није разборито веровати да се сво то зло неће вратити као бумеранг. Не разумем.

Црно у црном.