Oдговор

Овим текстом показујем шта је одговор на тврдњу да евроатлантске или само ЕУ интеграције немају алтернативу.

 Прво да правилно дефинишемо да ЕУ интеграције, које подразумевају и најдиректнији утицај САД (у даљем тексту скраћено само ЕУ), значе потчињавање Србије страном интересу. Цео корпус онога што зовемо националним интересом, има се сместити само у остатку простора након задовољења страног интереса. Ако тог простора уопште буде и тамо где га буде. У литератури се тај простор зове „Прокрустова постеља“.

 Да је реч о свесном потчињавању видимо и из једне од безброј изјава Вучића, који каже да ако се одустане од реформи (еуфемизам за потчињавање) онда нам следи грчки сценарио. А грчки сценарио је намерно изазивање, прво финансијске кризе, а затим и укупне привредне кризе у Грчкој, од тзв. Тројке (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка) и свих западних финансијских институција који су прави корисници те кризе, само зато што би могла да на изборима победи СИРИЗА која није по вољи страних инвеститора.

 Вучић, као данас најважнији гласноговорник идеологије ЕУ, могуће и несвесно, поручује нам да се Србија има добровољно потчинити, јер у супротном западни пријатељи могу да дестабилизују Србију горе него што јој то по редовном току колонизације и иначе следи.

 Укратко, државничка мудрост Вучића досеже само до идеје да је јарам најбоље што се може постићи. Исто то најутицајнији у ЕУ, нешто вештије од Вучића, говоре свима који би да макар олабаве јарам или застану са непрекидним тегљењем.

 Е сад, ко себе доживљава као вола, нек одустане од даљег читања текста. Надаље говорим о слободи.

 Слобода је алтернатива ЕУ интеграцијама. Метод остварења слободе је револуција, схваћена као мењање постојећих односа из корена (дакле сасвим треба одбацити илузију да се постојеће да поправити реформаама). Средство револуције је освајање власти. Такође треба разбити илиузију да се без полуга власти могу сваладати модерни колонизатор и њихови компрадорски ешалони.

Начин, на који се постижу корените промене, започиње отклањањем механизама у свим областима у којима ЕУ држи Србију у потчињеном положају.

 Те најважније области су: монетарна политика, фискална политика, финансијски сектор, пољопривредна политика, приватизација, енергетика, просветни систем (укључујући и научну област), здравствени систем, војска, безбедносне структуре, правосуђе, спољни послови, културна политика, медији, инфраструктурни и комуникациони системи.

 Полуга којом се то чини су правила струке. Једном речју-знањем. Шта треба избацити зато што представља ослонац колонизатора и шта треба увести, зато што без тога развој Србије није могућ, о томе одлучује знање. Срећна околност је у томе што у Србији, у највећем броју обаласти, још увек имамо изузетне стручњаке који то умеју да ураде.

 Када се прочисте механизми у свим побројаним најважнијим областима, добијамо оно што зовемо националном државом пуног капацитета. Тек од тог тренутка борба за слободу прелази у ширење слободе. У том процесу је значај цивилног друштва велики, али са пуном свешћу да се никада не сме угрозити сувереност државе.

 Ширење слободе наравно није могуће ни уколико се све већем броју грађана не омогућавају једнаке шансе, што тржиште само по себи никада не може да постигне. Отуда је регулаторна улога државе неопходна за очување слободе.

 Једном освојен пун капацитет националне државе, има следеће основне циљеве, преко којих грађани мере успешност руководства: демографски раст (тек са оваквом државом можемо да почнемо да се боримо против одумирања и исељавања), очување безбедности и територијалног интегритета, старање да се обезбеде услови како би привреда постигла и одржала компетитивност, ширење слободе (једнакост и заштита различитости), побољшање образовања, продужење животног века.

Слобода, револуција, знање и једнакост – то су потребни атрибути патриотизма данас у Србији.

 Национална држава пуног капацитета је одговор ЕУ интеграцијама. Она се постиже борбом за слободу.

 И да не буде забуне- ово је идеолошки текст. Зато што нема смисленог делања без чврстих уверења.

About Бранко Павловић