Немачка неће издржати

У овом тексту износим аргументацију због чега Немачка неће издржати у подршци Америци у спољној политици према Русији.

 Заоштрена политика Немачке према тако важној и великој држави каква је Руска Федерација увек подразумева да ће и сама Немачка претрпети извесну штету, али се мисли да ће Русија због тога трпети више.

Другим речима, мисли се да ће околности, у неком наредном тренутку у релативном одмеравању снага Немачке и Русије, бити повољније за Немачку, него што је то данас случај. Неће бити повољније.

 Ево зобг чега.

 Немачка је у позицији да ефектуира предности у оквиру еврозоне које је стекла спроводећи структурне реформе деценију пре других, само ако њена економија не трпи ударце са друге стране.

Да појасним. Немачка привреда је пренапрегнута и базирана на стварно оствареној високој продуктивности и у условима без спољних потреса у стању је да буде узор свим осталим чланицама еврозоне и ЕУ (минус Велика Британија).

Међутим и у тим условима реч је о расту бруто друштвеног производа ( БДП) од 0,5 до 1,5%. Када Немачка плаћа цех подржавању америчке политике санкција према Русији, онда раст пада и уместо да се осете пуни ефекти ранијих паметних реформи, ти ефекти се губе као вода на врелој рингли.

 Последично, цела еврозона онда клизи у рецесију, а то повлачи неповерење у Немачку као лидера, који захтева од осталих оштре мере, тврдећи да ће и њима оне помоћи да се развијају. Како су Италија, Шпанија, Грчка, Ирска, Португал, Француска, итд.већ у озбиљним економским и политичким проблемима, свако даље довођење у сумњу концепта који се примењује и ауторитета Немачке као економског лидера, рађа нови круг политичких тензија, а оне воде ка мерама на националном нивоу којима би се спречило преливање капитала у корист „других“ што је еуфемизам за Немачку.

На тај начин Немачка доводи у питање остварење економских ефеката унутар еврозоне који би се по редовном току ствари слили на њене рачуне ( мислим пре свега у бакарском сектору, али и у реалном и инфраструктурном).

 Други проблем Немачке је унутрашњи. Наиме, њихова индустрија због санкција Русији које су у потпуности супротне националним интересима Немачке, губи трку са конкуренцијом.

Немачка у августу бележи драматичан пад индустријске производње од чак 4%, а најзначајнији берзански индекс „DAX“ пад од огромних 10% у три недеље.

Преведено на политички речник, Ангела Меркеле води политику која је директно супротна водећим пословним људима Немачке, који запошљавају највећи део грађана Немачке.

Та ситуација у којој су и капитал и грађанство против политичке елите ( и демохришћани и социјалдемократе као две највеће партије заговарају политику санкција према Русији) већ на краћи рок није одржива. Није могуће да таква друштвена сила не нађе или не створи свог политичког представника.

Да би читаоцу било јасније, преведено у бројке, реч је о заједничком интересу капитала који остварује приход од око 1.500 милијарди евра годишње и око 30 милиона грађана Немачке који раде у тим предузећима.

 Они тржишну утакмицу са светским конкурентима не могу издржати уколико се настави политика санкција према Русији и зато су они против таквих санкција. Врло брзо, до краја 2015.године, њихов став ће постати и владајући став Немачке. Милом или силом.

 Овде трба приметити да нова партија „Алтернатива за Немачку“, настала пре мање од годину дана, бележи вртоглави раст и то пре почетка пада индустријског сектора Немачке, дакле пре него што су индустријалци доведени у позицију да траже свог новог политичког представника. Без икаквог „поверљивог“ податка сигуран сам да ће се буџет Алтернативе удесетостручити у наредних недељу дана.

 До промене спољно-политичког курса Немачке ће у кратком временском периоду доћи и због тога што цела еврозона клизи у рецесију у 2015.години.

 И ову годину ће завршити око нуле, али у следећој поново иду у минус.

 Разлог за овакво предвиђање ( које је иначе широко распрострањено и у свим другим анализама- дакле мој став није никаква новост) је у томе што Европска централна бакна ( ЕЦБ) има још веома мало маневраског простора у монетарној политици како би помогла оживљавању привреде, а на другој страни Немачка тражи да се фокус макроекономске политке стави на контролу буџетског дефицита.

 Банке су већ преплављене јефтиним новцем, на тај начин су већ оборене камате на обвезнице свих држава чланица, у последњем кварталу се уводи додатни пакет од око 250 милијарди евра којим ће ЕЦБ на себе узети део лоших пласмана који су обезбеђени имовином ( процењује се да је и даље обим таквих лоших кредитних линије, после 6 година спашавања банака, преко 650 милијарди евра), сам евро је оборен за око 7% итд, а резултат свега тога ће бити више него скроман – БДП у распону од -0,2 до + 0,2%.

Укратко, у наредној години неће постојати робусне мере којима би се додатно, мимо тржишног пословања, подстицале производња, укупан привредни раст и смањење незапослености. У тим условима рецесија је готово извесна, а тиме и значајно додатно политичко заоштравање у државама чланицама еврозоне.

 У наредној години, или чак и брже од тога,са ваљаним аргументима можемо очекивати да дође до историјског заокрета Немачке у спољној политици, на тај начин што ће Немачка одустати од тога да следи спољну политику Америке и почети да води међудржавне односе на начин који одговара стварним националним интересима Немаче. А то, пре свега, значи одустајање од било каквих снакција Русији и развој односа сарадње и међусобног разумевања.

 Фактичко зближавање Немачке и Русије на једној страни и Русије и Кине на другој, уз већ постојећу интензивну економску сарадњу Немачке и Кине, увешће цео свет у ново доба у коме су Сједињене Америчке Државе сведене на примерену меру ,једног од важних фактора у укупним светским односима.

 Ми данас гледамо тектонске промене које се догађају а да их нисмо свесни, као ни позитивног утицаја који ће те промене имати за нас у Србији.

(Текст објављен у другом броју часописа “Ронин”)