Санкције

Санкције Русији по замисли САД имају неколико циљева:

1. Унутрашња дестабилизација са циљем рушења председника Путина,

2. Повећање притиска на руске тајкуне да се ангажују на рушењу Путина,

3. Даље увлачење ЕУ, пре свега Немачке у сукобе са Русијом, који директно штете интересима ЕУ-Немачке,

4. Држање тензије са претњом војном ескалацијом, како би се обезбедили и убудуће енормни војно-индустријски буџети у САД,

5. Хомогенизација западних земаља око САД.

 Укратко ћемо размотрити питање односа санкција и неизбежних контра-санкција на „руске тајкуне“ и „крупни капитал Немачке“.

 Руски тајкуни контролишу делове привредног система Русије којима би, са становишта најширег друштвеног интереса, боље и успешније управљала држава: део финансијског сектора и разне области прерађивачке индустрије. Одатле следи да би притисак САД на тајкуне, да се укључе у политички процес рушења Путина, могао бити изванредна прилика Русији да се ослободи паразитског баласта тајкуна у веома важним секторима свог привредног система.

Тога су наравно тајкуни свесни и поступаће веома опрезно, знајући да ће први петлови сигурно завршити у супи, а ако цела акција буде неуспешна, а данас изгледа да ће бити неуспешна, највећи број њих се уопште неће ни упустити у ту авантуру, без обзира на финансијске губитке због санкција које их могу погодити. Слаба је њима утеха што је арбитража у Хагу одлучила да се оно што се опљачка не сме вратити грађанима Русије (обавезана је Русија да плати 50 милијарди УСД акционарима ЈУКОС-а), пошто они своју субину виде у Хордоковском и то са пуном свешћу да је то судбина коју би могли поделити – у најбољем случају.

 На другој страни контра-санкције које Русија изнуђено може применити, непосредно угрожавају пословање реалног сектора привреде ЕУ, пре свега Немачке. Такакв ударац би довео крупни капитал Немачке у позицију да губи тржишну утакмицу са конкурентима на светском нивоу, пре свага Јапаном, САД и Кином. У другом кораку, посртање гиганата реалног сектора Немачке угрозило би банкарско пословање, пореметило тржиште рада повећањем незапослености и водило паду животног стандарда.

Укратко геополитичка игра САД „санкције-контрасанкције“ потпуно је неприхватљива за крупни капитал Немачке. Њихови представници већ исказују отворено противљење оваквој политици, а следећи круг санкција би их довео у отворени сукоб са владајућим политичким структурама. То истовремено значи да у случају новог „пакета санкција“ Русија треба да одговори врло оштрим против-мерама. У тој ситуацији једина грешка би била одговорити неодговарајуће благо, а нема никаквих проблема ако се у оштрини мало претера.

Одатле су могућа само два пута: или ће главне партије Немачке, демохришћани и социјалдемократе (или макар једна од њих) заштитити интерес крупног капитала у Немачкој или ће крупни капитал направити партију која ће заступати његове интересе. Наравно могуће су и комбинације ова два расплета.

Није могуће у било којој земљи западне демократије, да крупни капитал нема значајан утицај на политику земље, а то би управо била позиција крупног капитала у Немачкој у случају даљег „ратовања“ санкцијама.

Претходној анализи треба додати да у Русији на страни тајкуна међу грађанима нема сабораца, а на страни крупног капитала у Немачкој, да никакве санкције Русији не треба уводити, је убедљива већина грађана Немачке.

 Последица коју можемо предвидети је да ће политичка ситуација, у сценарију даљих заоштравања, водити бржој дестабилизацији Немачке него Русије. Парадоксално, ово лудило политике САД може бити основа успостављања трајније стабилизације међународне политике у односима ЕУ и Русије. Излаз за дестабилизовану Немачку би био само успостављање трајних добрих односа са Русијом.

 Како све наведено у својим анализама имају сасвим сигурно и задужене службе САД, реално је предвидети да они паралелно припремају екстремне потезе за тренутак у коме би унутрашњи притисак у Немачкој ту земљу почео да враћа сопственим интересима. Оно што би САД највише одговарало био би успешни атентат на Путина.

У сусрет догађајима, поред безбедносних питања о којима службе Русије сигурно воде рачуна, важно је одлучно зауставити „финансијско крварање“ како би се спречили социјални потреси узроковани потезима САД ( то треба урадити и независно од тренутне тензије, али је у сукобу ово хитан посао) и проширити „лепезу“ нових лидера на различитим нивоима који би показали да политика Русије не зависи од способности једног човека.

Све друго, ма колико било болно, већ на краћи рок од 1 до 3 године, иде на руку дугорочним интересима Русије. Ми би рекли „ко другоме јаму копа, сам у њу пада“.