Интервју за недељник Време: Како је Мишковић купио Ц маркет

ДЕТАЉНО О УЛОГАМА БЕКА, РАДУЛОВИЋА, МИШКОВИЋА И КОШТУНИЦЕ У ПРЕУЗИМАЊУ АКЦИЈА Ц МАРКЕТА 2005, РАЗЛОЗИМА ЗА ПРЕГОВОРЕ О ПОВРАТКУ У ЗЕМЉУ ОДБЕГЛОГ БИВШЕГ ДИРЕКТОРА ОВОГ ТРГОВИНСКОГ ЛАНЦА, О ТОМЕ ЗАШТО ЈЕ МЕРКАТОР ОДУСТАО ОД КУПОВИНЕ И ЗАШТО ЈЕ НАЈВЕЋИ БРОЈ АКЦИОНАРА ИСПРАВНО ПОСТУПИО ПРОДАЈУЋИ СВОЈЕ АКЦИЈЕ ПО 300 ЕВРА. МИШКОВИЋ ЈЕ ТАЛАЦ ВУЧИЋЕВОГ РЕЈТИНГА

Негде око 20. децембра у медијима се (поново) појавила прича да би Слободан Радуловић, бивши директор Ц маркета, у бекству од 2006, а у мају 2013. осуђен првостепено на пет година затвора, могао да се врати у Србију. У телефонском укључењу у емисију телевизије “Пинк”, Радуловић је изјавио да се до сада није враћао јер је “правосуђе било под контролом Мишковића, Снежане Маловић и Бориса Тадића”, те да није могао да рачуна на поштено суђење. Такође, Радуловић је најавио и да ће открити “истину о Ц маркету”, која ће показати огромну спрегу Мишковића и политичара. Бранко Павловић, адвокат и консултант малих акционара приликом продаје акција 2005. каже за “Време” да би било “изузетно чудно” ако сада, након седам година поступка, “тужилац нагло нађе разлоге за додатно процесуирање”. Он подсећа да већ постоје првостепене пресуде по којима су оптужени оглашени кривима, а да је сам Радуловић у више наврата, преко медија, тврдио да све доказе које има доставља тужилаштву. “Сасвим је сигурно да тужилаштво нема ништа у том погледу”, каже Павловић. “Са друге стране, дошли смо у фазу где Вучић хоће да иде на изборе. Он схвата да му рејтинг пада, сва истраживања и сви резултати избора, и на Вождовцу и у Земуну, где је СНС извукао све што може на биралишта, показују да само око милион и 400 хиљада људи подржава СНС и Александра Вучића. То је, отприлике, мање него што је Тадић имао у паду. Коштуница је 2000. имао 2,7, Панић је 1992. имао 1,6 милиона. Милион и 400 хиљада уопште није оно што се у медијима непрекидно говори, да постоји консензус о масовној подршци Вучићу. Стога, у недостатку било каквих других успеха, он покушава да серијом хапшења подигне популарност како би сам владао – како видимо, имаће сад случај Ћурувије, а Вучић има решен и случај Пантић. Ја знам да он зна да је случај решен већ седам месеци, и то чека да објави баш у изборној кампањи. Потребно му је још неко хапшење, нарочито Мишковића, ако би могао да по другом основу буде ухапшен и стављен у притвор. Мислим да је рејтинг Александра Вучића нагло подигнут хапшењем Мишковића 12. децембра, а 10. децембра успостављена је граница на Јарињу То дизање рејтинга било је потребно и странцима да би лакше издејствовали да Вучић и Дачић потпишу Бриселски споразум”, каже Павловић о “тајмингу” Радуловићевог појављивања у медијима.

“ВРЕМЕ”: Радуловић тврди да је процењена вредност Ц маркета била 325 милиона евра, а 77 одсто акција је продато за 45 милиона. Чије су то процене, како се уопште процењивала та вредност?

БРАНКО ПАВЛОВИЋ: Оно што је за власника акција од највеће важности јесте то да ли је неко давао бољу понуду у тренутку кад је доносио одлуку. То је суштина. Понуда је била 300 евра по акцији, и боље понуде није било. Нити Радуловић каже да је постојала боља понуда. Он упоређује нешто што је тржиште било спремно да плати у том тренутку – а видећемо касније, до дана данашњег, никада акционар није имао понуду већу од 300 евра – са неком проценом која је рађена након трансакције. А те процене могу служити за разне сврхе, и онолико колико сам ја упознат, у структури те процене је заправо некаква процена упоредних трансакција, процена тржишног учешћа, и тако даље, па то валоризујете, и добијете бруто 150 или више милиона евра. Дакле, не методом дисконтованих новчаних токова према томе шта је Ц маркет остваривао у последњој и претходним годинама, колико остварује добит, ЕБИТДА, и тако даље. Примењен метод може да даје веома искривљену слику. Можете да поступате као у стечају – нето имовина је у тој истој процени износила 88 милиона евра. За акционаре који су укупно били већински власници, али појединачно мањински, та процена не значи ништа. Када су мене ангажовали, они нису могли ништа са својим акцијама, а у тренутку када су добили понуду од 300 евра, имали су могућност избора. Могли су да не продају акције, да пробају да преузму компанију, да дају у залог своје акције за неку кредитну линију. Могли су да бирају, а највећи број њих је одлучио да акције прода. Ако је грешка то што су они продали своје акције, онда мора бити да је остварена нека нарочита добит на страни оних који нису продали, да су они много добро прошли. А нису.

Добро, али у случају да не продају акције, постали би малтене небитни у проценту и структури власништва. Ништа од њих не би и није зависило.

Друштвена својина у структури капитала Ц маркета износила је 23 одсто, а њу је контролисао директор предузећа, Радуловић. Осим њега, постојала је и његова екипа, која је имала додатних 20-ак одсто. Према томе, да се из ове групе од осталих 2000 акционара, било којих седам одсто превалило на другу страну – довољно је 60 крупнијих или 300 ситнијих акционара – сви остали би се трајно нашли у позицији мањинског акционара. Ризик да ћеш остати мањински акционар постоји у тренутку када се одлучујеш да продаш акције или не – ти имаш то у глави и питаш се, да ли заиста седам одсто од ових 2000 људи неће прећи у групу оних који би да продају акције? Па, прећи ће сигурно – пензионери, они који имају пет или седам акција – и онда ћу ја остати мањински акционар. То је такође ризик који се рачуна – ако не продам, огромна је вероватноћа да ћу остати мањински акционар. Ево, више од две године нема Мишковића, Делезе сад управља тиме. Зашто они не дају већу цену од 300 евра?

Шта ће Делезеу те акције, он сад има већину?

Постоји читав низ инвеститора који су мањински акционари. Па је л’ ви мислите да је неко већински акционар у Кока-Коли, или у Дојче банци? У Ербасу се 51 одсто акција уопште не продаје. На тржишту су само мањински акционари. Ви мислите да нема потражње за тим? Дакле, феноменално је бити мањински акционар у некој фирми у коју верујемо – мањински пакети уопште нису безначајна ствар, нити је то лоша инвестиција. Они који нису тада продали акције у Ц маркету, оштетили су своју имовину. Рецимо, неко ко је имао десет акција и продао их 2005, да је орочио тај новац, он би се до данас увећао за 40 одсто. Према томе, цена у 2014. би морала да буде 500 евра по акцији, да бисте били изједначени са продајом из 2005. по 300 евра. Све друго значи да сте оштетили своју имовину. Акција не значи ништа, нема никакву употребну вредност уколико вам не приходује. Према томе, ви одлучујете само о следећем: да ли је боље да имам ту хартију од вредности која се зове акција, или папир који се зове новац. Они који су продали акције много боље су урадили од оних који нису продали. Толико о томе да је продаја била штетна. Да ли је највећи изазов за акционаре био да преузму управљање Ц маркетом?

Да ли је било таквих идеја?

Наравно.

И?

Одбијене су те идеје, зато што су ризици били највећи. Могућа зарада јесте била највећа, али су ризици да то никада не остварите били изузетно велики. Прво, не знате шта вас чека унутра, јер је Радуловић отео цело предузеће. Три-четири године није била одржана ниједна скупштина, која би контролисала шта се уопште ради. Нисте знали колика су дуговања, које ће менице да изађу, он се играо Фикрета Абдића 15 година касније. Друго, ако бисте преузели фирму, ви немате новац, и одједном бисте били у ситуацији да су рачуни блокирани са, можда, 50 милиона евра. Како да решите недостатак тих 50 милиона, како да решите проблеме са достављачима и банкама? Решење би било да продате неку имовину. Замислите онда какво би се неповерење одмах јавило код оних који су вас изабрали: “Ми их изабрали, а они одмах продали неке важне објекте”. На обарање цена акција у тренутку куповине сигурно је утицала крајња нетранспарентност пословања Ц маркета за онога ко то треба да купи. То је за потенцијалног купца огроман ризик, мачка у џаку, и цена коју је спреман да плати била је оборена како би се оставиле резерве због онога што га стварно чека тамо – да не уђе у нешто што би после било неисплативо. У првостепеном поступку о коме смо причали, окривљенима се ставља на терет 30 милиона евра – најмање за толико су оштетили Ц маркет, па тиме и акционаре. Самим тим, за толико је увећан и ризик приликом куповине, а увећан је и више, зато што потенцијални купац ни не зна колико ће заправо износити дугови и неопходне инвестиције – можда је то 30, али је можда и 60 милиона евра.

Зар се не ради ревизија пре куповине?

Ви нисте могли да приђете компанији, у таквој позицији је она била. Понуда за преузимање није ни тендер ни аукција, од података имате само оно што предузеће хоће јавно да покаже. А оно неће ништа да покаже, тачније, за све што показује ви знате да је фалш, јер су се акционари годинама, и пре мене, на суду борили да дођу у позицију да се једна једина скупштина одржи како треба. Скупштина на коју сам ја покушао да одем почетком августа 2005, на којој је, као, изгласана докапитализација, изгледала је овако: Дошао сам са 51 одсто овлашћења знајући да ће они да направе неки циркус. Пошто се скупштина одржавала у Сурчину, ми смо организовали аутобус за новинаре, дошао је и представник Канцеларије за заштиту грађана, а наравно, претходно сам Комисији за хартије од вредности (КХоВ) све фотокопирао и доставио да би знали да ови унутра не могу теоријски да имају кворум. На скупштину нисам могао да уђем, јер је, као у америчким филмовима, на капији било 15 ћелавих момака – тако је изгледала Радуловићева скупштина акционара.

А зашто онда мислите да би, како кажете на једном месту, “ипак КХоВ убрзо признао ту скупштину”?

Зато што полазим од једне доста једноставне лаичке претпоставке: да Радуловић, који је организовао ту скупштину, и Беко, који представља фирму која треба да изврши ту наводну докапитализацију, не би ни правили тај циркус да немају даљи механизам да им КХоВ одобри докапитализацију, а то је било неопходно. Зашто би неко заказивао скупштину, доносио одлуку о докапитализацији, стављао обезбеђење на врата и физички онемогућавао пуномоћника већинских власника, ако нема договорен следећи потез? Па то је бесмислено, потпуно нелогична конструкција. Мислим да су у том тренутку они сигурно имали договор са макар три од пет чланова КХоВ да докапитализација ипак прође. Зато претходно и вршим притисак на Комисију, да бих им што више отежао, да не могу после да кажу да нису знали. Ако неко хоће докапитализацију, за то је потребно да се повуче читав низ потеза. Пошто су сви ти потези били повучени – све је јасно. Питали сте ме одакле ја то знам: знам, као озбиљан послован човек. Шта је важно за некога ко хоће да уради фалш докапитализацију? Да одлука КХоВ буде једногласна. Ако има прегласавања, онда то већ не ваља, онда су већ упаљени рефлектори – не може докапитализација да до те мере буде нејасна да један члан комисије каже, ја нећу да гласам за ово. Мислим да би они то решили једногласном одлуком 3:0, при чему су преостала два члана на одмору. Дакле, групација већинских акционара, која се годинама борила против Радуловића, дошла је не само до тога да јој је, судском одлуком, омогућено да располаже власништвом, већ и до тога да сам ја, другом судском одлуком, овлашћен да сазовем скупштину. Дакле, изгурали смо Радуловића да не може он више да шибицари око тога. Ако би КХоВ Радуловићу ипак признала докапитализацију, он би онда заказао скупштину, зато што би моји клијенти после докапитализације пали са 50 на око 33 одсто, поново би се изабрао Радуловићев управни одбор и он би остао директор. Половина мојих клијената би пала у тоталну депресију и продала би акције на берзи по 200 евра и мање, а друга половина би једино могла да уђе у дугогодишњи судски спор. О тој опасности сам стално морао да бринем. Такође, уз огромне напоре разбили смо ту блокаду располагања акцијама и, у суштини, послали поруку “испод 300 евра се неће продавати акције”.

А како сте дошли до цене од 300 евра по акцији?

Било је важно да заинтересујемо неког инвеститора. Мој задатак је да клијенту, који нема никакве могућности, отворим што више могућности, а ако при томе могу да створим и конкуренцију, то је идеално. При томе, тада Радуловић непрекидно прети људима, малтретира их и кињи да би акционари, нарочито запослени у Ц маркету, њему преписали право управљања њиховим акцијама на пет година. Самохрану мајку из Земуна, која неће да му препише три акције, пребацио је у Младеновац. То је радио Радуловић, буквално. У неком тренутку ја сам схватио, наравно у сарадњи са другим акционарима из врха организације, да је Радуловић тим претњама и ишчекивањем у којем се не зна шта ће бити успео да обори нас испод 50 одсто. Али он то није схватио. Видео је да нешто постиже, али није разумео размере свог успеха. Према томе, да је ту исту скупштину заказао у мају или крајем априла, ја не бих могао да се појавим са 50 одсто.

Шта се догодило између маја и августа?

Направили смо једну чвршћу структуру акционара, тако што су акционари уложили своје акције као оснивачки капитал у посебно правно лице. Тиме смо постигли да једно правно лице постане акционар близу 50 одсто акција Ц маркета, при чему су акционари имали проценат власништва у том правном лицу сразмерно броју својих акција. На тај начин, добили су уделе који више нису у блокади располагања, а ти удели у ствари репрезентују акције. Шта је докапитализација представљала за мог клијента? Ризик, да оно што има данас вреди више него што ће, након докапитализације, вредети сутра. У послу, ризик се компензује новцем. Није био проблем да ми гласамо за докапитализацију, али само уз процену ризика за мог клијента и постојања неке врсте гаранције, компензације: ако у периоду када се буде ишло на заједничку продају не постигнемо цену X, онај ко је докапитализовао, мора да плати Y преко тога. Дакле, комуникација са Беком је ишла у том правцу. У тим разговорима Беко ми је рекао: “Чујем да правите неко ново правно лице. Распитао сам се код мојих адвоката, они кажу да теоријски то не можете да завршите за мање од три месеца”, пошто је било потребно да 1700 људи надовери исти уговор о оснивању. Али, уз огромну пожртвованост акционара и нашу добру организацију, ми смо то урадили за 10 дана, и потпуно их изненадили. Кад смо направили уговор о оснивању, ја сам тада могао да се легитимишем у разговору са другим потенцијалним инвеститорима и позвао сам све који су били потенцијално заинтересовани – позвао сам Меркатор, Ашмор, Мишковића и Бека. Свима сам рекао: “Ви дајете понуде, али не знате шта други нуде, а ми ћемо да одаберемо оно што је за нас најбоље.” Резултат тога је да је Меркатор понудио око 220 евра по акцији, дакле, они су остали на истој цени на којој су били у оној својој првој понуди за преузимање крајем 2004. године. Беко је рекао: “Ако твоји клијенти гласају за докапитализацију, отворићемо берзу. Ове године нећемо плаћати ништа, али догодине плаћамо 250 евра по акцији. Ако берза плати више, ви слободно продајте коме хоћете.” Наравно, сви знамо да нико код Бека и Радуловића неће јурити да буде мали акционар, а од целе оне приче о ризицима за мог клијента није било ништа. То је била Бекова понуда. Ашмор је пропустио све рокове, нису разговарали, и били су неозбиљни са моје тачке гледишта. Мишковић је нудио 300 евра по акцији. И то су биле опције, пет опција (уз ону да сами преузму компанију), које сам ја представио на једном скупу акционара. Они су се сложили да није реално да преузму Ц маркет, и определили се за то да треба прихватити Мишковићеву понуду од 300 евра. У том тренутку опет нас је бог погледао – Мишковић је у пролеће 2005. продао банку, почеле су да му стижу паре, и он више није имао никаквог интереса да избегава конкуренцију. Раније није ни могао да се такмичи за Ц маркет, јер није имао паре, зато га и није било у понудама. Са друге стране, он је хтео да буде све законито, њему је то било у интересу, јер му је на тај начин инвестиција била најсигурнија. Ми смо га мотивисали да може да уђе у игру преко овог нашег привредног друштва.

Ви још увек нисте имали 50 одсто?

Не, имали смо негде око 46-47 одсто, али он би тај ризик узео на себе, јер је он знао како би после завезао тај недостајући проценат. Дакле, заинтересовали смо га, и онда смо направили један трик: потписали смо уговор између Делте и Удружења акционара, у коме смо дефинисали да ће Делта Удружењу надокнадити сваку разлику између цене акције, до нивоа од 300 евра по акцији. Дакле, ако у било којој трансакцији чланови Удружења добију мање од 300 евра, Делта се обавезује да ће ту разлику да плати.

 Није ми то јасно. Где је Делтин интерес у томе, зашто би то Делта радила?

Ако би се акционари одлучили да неком другом продају акције и добију разлику до 300 евра, били би у обавези да Мишковићу продају своје уделе, то је било његово обезбеђење. Тако да је Делта сад морала да се бори на тржишту – или да откупљује наше уделе. Нисмо имали ништа против да Делта одабере да не купи наше уделе, који јој дају 47 одсто акција, него да на неки други начин – понудом за преузимање, па неким другим договорима – одмах стекне већински пакет. Али, овиме смо послали поруку свима – да смо ми потпуно сигурни да не можемо добити мање од 300 евра. Мишковићев уплив је заправо вратио све у законито пословање, како је предвиђено Законом о преузимању акционарских друштава. Шта се онда догађа? Радуловић, Беко и Мишковић су направили неки договор. Са становишта мог клијента, то је био један понуђач, Пример Ц, а какав је договор унутар Примера Ц било је небитно. Све се онда деблокирало, а КХоВ је, на врло фер начин, дао могућност свима, и Меркатору и Ашмору, да обнове банкарске гаранције и доставе своје коначне понуде. Меркатор је одустао. Дакле, пошто се знало да цена неће бити мања од 300 евра, они су одустали. Ако је то збиља вредело толико колико Радуловић сада каже, зашто Меркатор није дао понуду на 305 евра и потом продао неком мегаланцу из ЕУ за 500 евра по акцији?

 Али, Меркатор није зато одустао. Није због цене, бар не оно што су званично рекли. Одустали су јер су видели да “постоје две врсте трговања, једна на берзи, друга неким приватним линијама”, и да не желе тиме да се баве.

Па да, али сад су имали могућност да дају понуду на легалан начин. Ако постоји толика разлика, баш ме брига за све остало – када би толика зарада постојала, сваки инвеститор би се изборио са свим проблемима. Да би донео одлуку да не уђе у то, Меркатор који, сложићете се, зна у прсте све о тржишту трговине у Србији, морао је да има процену да између свих трошкова на једној страни и нечега што би била зарада нема тако огромне маргине, јер свака огромна маргина све друге ризике баца као потпуно небитне. У Меркатору је држава имала јак уплив у то време – не би могли да одустану од куповине Ц маркета а да претходно управни одбор Меркатора није направио анализу, и закључио да су маргине могуће зараде премале. Дакле, они се повлаче, а КХоВ дисквалификује Ашмор. Остала је понуда од 300 евра, и негде 97 одсто акционара је продало своје акције.

 Како су текли разговори са Мишковићем?

У првом наврату сам му објаснио шта је конкуренција за њега – понуде које ће дати Беко, Ашмор и Меркатор. То је била његова конкуренција, евентуално ако се будемо још некоме обратили, и имао је да одлучи шта он мисли да би могао да понуди. После оног састанка акционара који сам поменуо, моји клијенти су тражили састанак са Мишковићем. Било их је 20-30 и он их је тада питао: “О којој доњој цени ми причамо?” Није хтео да им каже колика је цена, већ их је питао – он је у ствари хтео мене да преконтролише, да види да ли ја тачно преносим клијентима оно што је он мени рекао. Они су рекли да је цена 300 евра, он је рекао, у реду, 300 евра, то је прихватљиво.

Шта ви, као Бранко Павловић, а не као заступник акционара, мислите о том Меморандуму између Бека, Радуловића и Мишковића, уз присуство Коштунице? Написали сте да није незаконит. Али, реч је о четири човека који се баве тиме како ће да поделе нешто што није њихово.

Па добро, под тим условима су и радили, под одложним условом. Рекли су следеће: “Цео наш договор, наши односи унутар Примера Ц, то ступа на снагу само ако купимо акције. Све ово не постоји ако их не купимо. А ако купимо – одложни услов – онда су наши међусобни односи такви.”

Али зашто је то морало да иде тако? То са интервенцијама владе, Михајлов, па Јочић, на крају Меморандум са Коштуницом.

Ја ни у једном од тих разговора нисам учествовао, нисам сведок тих догађаја. Али, оно што знам то је да је, на нашу срећу, Мишковић веома потценио степен контроле разних сегмената државних органа од стране Радуловића и Бека.

У ком смислу?

У смислу, на пример, Комисије за ХоВ. Он је мислио да ће, ако је реч о неком Бранку са неким “индијанцима”, тј. малим акционарима, Радуловић и Беко прогурати све: и кроз Акцијски фонд, и кроз Агенцију за приватизацију, и, ако треба, кроз Министарство привреде, и кроз КХоВ, значи, читаву лепезу државних органа, а кад сазнају да је о Мишковићу реч, и пошто је све законито, да ће да устукну и да кажу “ово је сад превише”.

Али?

Али то се уопште није догодило. Они су наставили њега да блокирају једнако као нас. Тако да, у тренутку када је регистровано оно привредно друштво, чим су Радуловић и Беко сазнали за његово постојање, одмах је стигла привремена мера да се забрањује том привредном друштву да било шта ради.

Под којим изговором?

Па, није било изговора. Зато сада одговарају на суду, зато су осуђени. Тако да се дошло до пата-карата, интереси Мишковића и Радуловића и Бека су били супротстављени све негде до краја августа 2005.

И како се то разрешило, како су постигли договор?

Не знам. Данко Ђунић се очигледно појавио, посредовао, отишли су код Коштунице, и тамо на том састанку постигли некакав договор. Зашто Коштуница? Прво, премијер треба да прави договор око таквих ствари. Баш то треба сваки премијер да ради. Битни трговински ланци, као и банке, у свим страним земљама су претежно у домаћем власништву. Свим другим земљама, које хоће да им се придруже, каже се, ма не, пусти тржиште, невидљива рука, то доводи у баланс, и тако даље, и онда те одеру од пара – тако што ти узму банке, трговину, телекомуникације, тако што ти кроз приватизацију узму све што је засновано на профитабилности на тржишту Србије, а чиме си сам могао да управљаш. Према томе, то што се премијер у том тренутку упетљао, то је добро, али није он то урадио зато што је разумео да је то добро, по мом мишљењу, него зато што се уплашио да ће туча ове две групације показати колико је државна структура у ствари у распаду. Да ће се открити колико државни органи међусобно почињу да се сударају због њихових утицаја. По мени, ту је стајући на страну малих акционара и трудећи се да све стави у законски оквир, Мишковић направио читав низ потцењивања, али баш ме брига – ми смо закључили уговор да ће Делта да плати шта год да се договори. Е сад, он под тим притиском, знајући да платити мора, морао је да гризе и да кида до краја, није могао назад. Беко и Радуловић су сад негде и имали мотива да попусте, али он није могао да попусти уопште, јер сам ја, заправо, све ризике пребацио на њега, а то је мој посао. Кад би га неко питао данас, из овог угла, да ли би све поновио, нисам сигуран да би. И он је прошао кроз иглене уши.

Да ли је тачно ово што пишу неки мали акционари да је након три месеца Беко продао Мишковићу акције по 1200 евра?

Ништа не знам о томе, али треба да разумете следећу ствар: знамо да су они имали историјат пословања након тога, појавили су се заједно и у Луци Београд, тако да треба да водите рачуна да та трансакција, чак и ако је постојала, за мале акционаре не значи ништа.

Како не значи ништа?

Зато што не знате шта они ту плаћају. Да ли се кроз једну трансакцију пребацује новац за нешто друго? У тој формалној цени не зна се који су све будући послови у питању. Ово је згодно – у овој трансакцији ти платим то, а заправо сам платио твоје консултантске услуге за ко зна колико других пројеката.

А ви не знате за ту цену од 1200?

Не знам ништа о тој трансакцији, али колика год да је она, по било којој цени да је, нерелевантна је за акционаре, јер су то односи кроз које не видите шта је иза њих. Шта поуздано знамо? Ако је та акција вредела 1200 евра, тржишно, Мишковић ни у највећем лудилу није могао да заради више него да је то одмах продао. Ако акција није 300 него 1200 евра, па Мишковићева најбоља зарада је да исте секунде прода пакет који је купио.

Да, али не може, због договора у Меморандуму. Мора да чека две године са продајом акција.

Може све да их исплати. Рецимо, Мишковић је купио 75 одсто…

Да, али по Меморандуму то није само Мишковић, него је 60 одсто Беко, 40 одсто Мишковић.

Је л’ ви мислите да је Беко имао тих 45 милиона? То је бесмислено. Такође, сигурно није Беко тамо салдирао дугове и све остало. Али, свеједно. Рецимо да то што је Мишковић платио 45 милиона вреди 1200 по акцији. Па, нема бољег посла него да уместо по четворострукој, ја одмах продам по двострукој цени, за 90 милиона. То је идеално, разумете ли ви шта је то принос од сто одсто?

Разумем, али мислим да по том Меморандуму то није могло да се уради.

Не, није могло зато што не вреди толико. Кажу да је после три месеца исплатио те акције? Како год било, он је у том тренутку имао нешто што вреди много више, неупоредиво више него што је платио. Замислите кад би то било стварно тако, колике паре би Беко имао: где се то појављује у његовим трансакцијама, зашто узима кредите? Али, да не улазимо сад у то: суштина је да, ако постоји та разлика, треба одмах да се прода и зараде невиђене паре.

Малопре сте рекли да су акције плаћене 45 милиона, а да је нето стечајна вредност била 88 милиона евра. Ту се математика онда не поклапа?

Поклапа се у следећем смислу: сто одсто нето вредност је 88 милиона, а купљено је 75 одсто, дакле ових 45 милиона је у ствари 60 милиона на сто одсто.

И даље…

Да, али постоји и ризик. Не зна се колика је нето вредност. Ја то не знам кад купујем. И кад одвајам 60 милиона за сто одсто капитала, плашим се колики су дугови и остављам већу резерву. Испоставило се да ту има луфта још 28 милиона, али ја то не знам. И друго, па нећу ја да купим за 88 нешто што вреди 88, ја имам интереса да то купим само ако платим мање од 88.

Али, Радуловић и Мишковић разговарају, сарађују, не?

Па је л’ ви мислите да у пословном свету постоји ико ко верује Радуловићу? Све што вам Радуловић каже, ви одмах множите са два, али се плашите да није можда пута 20. Ви отприлике покушавате да сагледате колики је дуг који вас чека. И кад дођете до неке цифре, одмах је помножите са два. Јер, о Радуловићу је реч. Значи, кад дођете до најгорег, помножите са два, и онда гледате шта је остатак и шта можете да радите даље.

Да се вратимо на почетак: понављају се најаве да ће Радуловић да се врати и сведочи, у медијима траје кампања. По вама, шта следи даље?

То су све балони да би се извршио притисак на тужиоца да уђе у поступак. Да би се задовољила Вучићева амбиција да му избори прођу што боље.

На основу чега то тврдите?

 Па нема ту другог мотива, пошто нема кривичног дела. Да ли у целом случају Ц маркет има кривичног дела? Наравно, па постоји пресуда. Али, у овом делу, у трансакцији која се одвијала у понуди за преузимање, и целом том делу о коме смо сада причали, па ту уопште нема кривичног дела. Заправо је обрнуто, то је враћање на законити поступак. Ни за први пут ни за оно за шта је Мишковић хапшен, ни ту нема дела. “Политика” развија тезу, “Путин је ухапсио Ходорковског, Вучић је ухапсио Мишковића, према томе, Вучић је Путин”. Да оставимо сад то што је сваком јасно да Вучић није Путин, али та разлика је огромна. Тамо се тврдило и доказано је да је најмање 90 одсто укупног власништва Ходорковског криминалног порекла. Овде Тужилаштво не да није доказало, него му уопште ставља на терет, да је 0,03 одсто Мишковићеве имовине незаконито, а не споре да је 99,97 одсто његове имовине законито. У притвору је био због Косова и Бриселског споразума, да би се пажња јавности окренула на другу страну и Вучићу подигао рејтинг. Ходорковски је пословао са нафтом, овде је реч о приватном предузећу – стоодстотно приватно предузеће је узело зајам од стоодстотног приватног предузећа. Уопште нема ни државне ни друштвене имовине. Реч је о зајму од 23 милиона евра на три године, са каматом која је била уговорена испод банкарске камате на нашем тржишту. Наводно, плаћено је 216 хиљада евра више том предузећу него што је требало. Значи, Мишковић је пласирао на три године 23 милиона евра да би криминално зарадио 216 хиљада, при чему приватно предузеће уопште то не потражује. Нико ни не тражи тих 216 хиљада евра. Али тужилац каже “да, то је једно дело”, и то је једино дело где је Мишковић извршитељ. Па да ли ви познајете било кога ко верује да се Мишковић упустио у криминал да би на 23 милиона за три године зарадио 216 хиљада? Друго дело које му тужилац ставља на терет је следеће: неспорно је да цео Делта систем, и свуда где је Мишковић, који у то време има промет од две милијарде евра годишње, плаћа све порезе. Систем плаћа све порезе до динара. Али је Мишковић свог сина наговарао да он не плати порез. Он плаћа порез, а свог сина подстрекава да не плаћа, иако у том тренутку има 500 директора, овлашћених лица, ревизора, адвоката и консултаната – никог од њих није подстрекавао да врше утају пореза, него рођеног сина, да би на тај начин његов син приходовао три милиона евра. То вам је све против Мишковића. И то је прошло први пут у том смислу да му је одређен притвор, сад је проблем други пут. Ни први пут није било ничега, а овде је сад још горе, још је већа брука за Миљка Радисављевића – седам година си у том предмету и сад ћеш да нађеш да постоји још нешто криминално, тако да сад човек очигледно пружа отпор. Дакле, ти медијски напади служе да би се извршио притисак на Миљка Радисављевића да поново изда налог за Мишковићево хапшење. А Миљко Радисављевић је под директном контролом америчке амбасаде. Кад Мики Ракић и америчка амбасада дигну слушалицу, како му они кажу, тако он ради.

Мислите ли да ће Мишковић бити поново ухапшен?

Сигурно је притисак велики. А да ли ће до тога доћи, то ће зависити у крајњој линији од процене САД. Ако САД процене да им је и овог пута од значаја да Вучић ипак има мало подигнут рејтинг, биће ухапшен. Уколико процене да неће бити подигнут рејтинг, Мишковић неће бити ухапшен. Јер, та тужилачка организација потпуно је изван државног система Србије, потпуно је под контролом САД. Ту је најгора ситуација, гора него у безбедносним структурама. У врху тужилачке организације, пре свега преко Демократске странке и Микија Ракића, они су инсталирали буквално све. Формално је морала да то уради нека политичка структура, и то је формално урадило ДС, али суштински, америчка структура преко својих људи у Демократској странци. Мики Ракић је најзначајнији амерички човек у Србији.

16.01.2014.