Драматичан почетак 2012

У овом тексту се бавим неким питањима међународне политике за која мислим да су од веома великог значаја, а да истовремено нису у центру пажње и покушавам да покажем, на једној страни, повезаност: избора у Русији, могућег напада на Иран, избора у САД, распада Ирака и тиме проузроковану дестабилизацију Турске, а на другој страни да утврдим могуће утицаје ових догађаја у 2012. години на Србију. Звучи компликовано, али мислим да ћемо на крају успети да испливамо на обалу.

Супротно уобичајеном мишљењу да је централна тема данас Иран и могући напад на ту земљу, мислим да је централна тема, за деценију која долази, питање председничких избора у Русији.

Први пут ми се чини да је ликвидација Путина могућа. Ова опасност је настала као спрег сила унутрашњих и спољашних фактора, који и једни и други у овим изборима у марту виде одлучну битку за сопствени опстанак, односно опстанак своје стратешке геополитичке позиције.

На унутрашњој сцени најмоћнији људи у пословном свету Русије су схватили да, у случају да Путин добије на изборима, следи обрачун са њима. Да је време „мирољубиве коегзистенције“ завршено. Јасно им је да је касно да припреме противкандидата. То их упућује на ванинституционалну борбу, а то значи улицу. То даље оперативно значи да им је карта на коју једино могу да играју подземље ( буквално криминалне групе) и разне хулиганске групе. Циљ је јасан: платити колико треба ( чак и 300 милиона долара) да се организује маса од око 100.000 љутих младића на улицама Москве, добро плаћених, а и иначе спремних да се бију с полицијом. Њихов задатак је да истрају на улицама макар недељу дана. Претпоставља се да би то могла да буде иницијална каписла да се том рушилачком походу прикључи још толико стварних политичких противника Путина и да би онда то био почетак дестабилизације Путина.

Друга група на унутрашњем плану, која такође подржава насилно рушење Путина, је један слој веома високо позиционираних државних службеника и директора државних предузећа, који су огрезли у корупцији и који такође процењују да избор Путина за председника, за њих значи судски процес и затвор. Они су додатна логистичка подршка првој групи богаташа и додатна спона са страним обавештајним мрежама.

Трећи фактор је спољни и односи се на САД и Велику Британију. Ако Путин добије изборе и остане на власти, онда је цела стратегија Бжежинског крахирала, онда они не могу да се сконцентришу само на Кину као силу која ограничава њихову моћ. Онда је питање напада на Иран и Сирију крајње неизвестан итд. Отуда је и за њих питање избора Путина питање „бити или не бити“, што значи да ће активирати све што имају у циљу рушења Путина. И њима је јасно да на изборима нико нема шансе против Путина, што значи да ће се користити сва друга средства.

Синергија ове три групације чини стање у Русији експлозивним. Моје је мишљење да ће Путин до избора бити суздржан, како се не би развијала пропаганда против њега као човека склоног диктатури, али након победе на изборима он ће, по мом мишљењу, повући радикалне и одлучне потезе. Наравно , као пре свега изнуђене, пошто не долази у обзир да му се тзв.демонстранти ваљају улицама Москве месецима.

И тако долазимо до физичке ликвидације Путина као сасвим могуће решење за три наведене групе: руски богаташи, део државног естаблишмента и САД ( плус Велика Британија чије обавештајне мреже никада не треба подценити).

За Србију то значи следеће: ако Путин победи све препреке ( на изборима побеђује сигурно, осим ако га не убију пре избора), онда Русија наступа према Србији као према важном геополитичком партнеру, а то за нас значи снажан економски напредак и помоћ у правцу очувања територијалног интегритета Србије. Ако победе противници онда је Србија у позицији у којој је била док је председник био Јељцин ( и не само Србија, него и Русија).

Напад на Иран у 2012. ,за сада, не изгледа вероватан. Ово пре свега због веома бледих кандидата Републиканаца за изборе у САД. То значи да Обама нема потребу да вуче драматичне потезе као што је рат са Ираном, зато што против ових политичких противника може да победи са стањем какво је сада. Обамина тактика је слична Динкићевој код нас: у свим питањима у којима има сагласност грађана САД – он је заслужан, а у свим питањима због којих су грађани љути, Обама говори као да је опозиција.

Просто, ризик који рат собом носи, а нарочито против веома озбиљног Ирана, му не треба. То наравно не значи да се та карта неће повући у 2013.години, након избора.

У склопу претходне анализе избора у Русији: ако САД елиминишу Путина, онда ће Обама имати невиђен адут за нови мандат на унутрашњој сцени у САД и неког мекушца на позицији председника Русије преко кога ће много ефикасније спроводити санкције према Ирану и тиме далеко боље припремити напад на Иран у 2013.години.

Турска је током прошле године направила велики заокрет према Сирији. И то је прва велика грешка руководства Турске у протеклих десетак година. Не знам шта је могло да наведе Турску на такав заокрет, али ми се чини једино логичним претња САД да ће у кратком року дестабилизовати Турску.

Наиме, разваљивањем Ирака, а Ирак је буквално разваљен, драматично је и трајно дестабилизована Турска. Са слабом влашћу у Багдаду ништа не стоји на путу отцепљења Курда на северу Ирака. А када они направе своју државу, онда је следећи корак сецесија Курда на југу Турске. Фактичким распадом Ирака створена је ситуација веома слична оној на граници Авганистана и Пакистана ( с том разликом што је и Авганистан озбиљна држава за Иарак, а о Пакистану да и не говоримо) . Мени изгледа као да је руководство Турске поверовало да ће за стабилност у вези Курда помоћи САД, уколико Турска заоштри односе са Сиријом. Погрешна и наивна процена. Да се подсетимо, САД нису помогле ни Великој Британији после Другог светског рата.

Ако томе додамо да је Турска веома заоштрила односе према Израелу и сада Француској, јасно је да сама Турска улази у период значајне политичке дестабилизације.

То за Србију значи да Турска неће имати капацитет да се политички врати на Балкан, због тога што ће у деценији која долази морати да гаси ватру код куће.

Укупно узевши, политички догађаји у свету који нам предстоје у 2012.години битно ће утицати на даљи пут Србије, на могућност развоја земље и очување националних интереса. Наравно, нама самима предстоји да почнемо нешто од свега тога да радимо сами, али то није тема овог текста.