Шта каже Мушараф

Јуче, 17. маја 2009.године је у екслузивном интервјуу за ЦНН бивши председник Пакистана изнео неколико занимљивих тврдњи:

• Индија држи на граници према Пакистану 100% својих оклопних и моторизованих дивизија и 70% свих својих пешадијских дивизија,
• Више од 50% територије Авганистана је у рукама Талибана,
•  Нема решења питања Талибана у Пакистану, док се не реши питање Талибана у Авганистану. Из Авганистана долази и оружје и новац Талибанима у Пакистан,
• Војска Пакистана нема јасну команду и јасан циљ на северо-источном делу Пакистана и то доводи до конфузије. Иначе је војска веома дисциплинована,
• Од 10 милијарди долара који износ је САД дао у протеклих 10 година Пакистану и који се стално користи у контексту „дали смо 10 милијарди и сада је горе него што је било“, 5 милијарди је на име плаћања дуга који САД имају према Пакистану на име послова које је Пакистан урадио за њих. Није никакав поклон, него дуг. Од преосталих 5 милијарди је 2,5 потрошено за куповину оружја од САД. Само 2,5 милијарди у 10 година је стварна помоћ за буџетске трошкове Пакистана,
• Управо је Мушараф увео жене у политички живот Пакистана. Више од 20% жена је у националном парламенту и преко 30% у локалним скупштинама.

 Било је још занимљивих разговора о садашњем руководству у Пакистану, али бих ја нагласио две ствари из горе наведеног: а) САД не дају ништа својим савезницима, чак ни када су веома стратешки важни као Пакистан. 250 милиона долара годишње. За земљу од 180 милиона становника. б) идеја Мушарафа да се радикалним муслиманским покретима парира комбинацијом јаке државе, сопственом приврженошћу вери и увођењем жена у политички и тиме и друштвени живот Пакистана чини ми се генијалном. Талибани тако добијају отпор у свакој породици. И васпитање младих у свакој породици постаје битно различито од шеријета који они заговарају. Тај концепт одбране од исламског радикализма могла је да угорзи само Америка својом бесмисленом инвазијом Ирака. Пуно савезништво са САД док се ракетира Багдад у комбинацији са изостанком помоћи од стране те исте Америке за поправљање животног стандарда Пакистанаца нужно је довело земљу на ивицу колапса.