Погрешна економска политика: Инвестиције нису саме себи циљ

Наслов сугерише једноставне закључке о томе да неке инвестиције могу бити превише скупе, неке сасвим промашене, а неке трошење пара на нешто што ни у средњорочној пројекцији није приоритет земље.

Инвестиције су увек “добре” само у политичком маркетингу у коме “нешто није било, а видите сад како то изгледа”. Оно што се на тим сликама не види, то је дуг који као финансијска неман чека будуће приходе Србије да их прогута. Не види се да је за те паре могло нешто друго, потребније и исплативије, да се направи и не види се поред изграђених километара ауто-пута на пример, колико је још километара пута за исте паре могло да се изгради, да се боље управљало пројектом. Када би се и то видело, велики број наших инвестиција добио би монтипајтоновски изглед, а политичара не би било ни на пушкомет.

Држава најаваљује инвестиције од 12 милијарди евра у наредних три-пет година. Сасвим супротно тврдњама како ће те инвестиције препородити Србију, ја у њима видим велику опасност за Србију. О томе говорим у овом тексту.

Прескочићу део који би се односио на питање шта смо могли важније да изградимо уместо реализованих инвестиција, пошто то подразумева постојање стратегије развоја коју ми уопште немамо.

Исплативост инвестиције

Када оцењујемо исплативост неке инвестиције, онда је реч о веома сложеној анализи. Први део те анализе, оно што се зове поврат уложених средстава, треба да нам да одговор у којем року ће оно што смо изградили зарадити паре да би нам се вратио новац који смо инвестирали, са каматом као ценом коју новац увек обезбеђује власнику као принос, или што је много чешћи случај, са каматом коју инвеститор мора да плати за кредит који је узео да би инвестирао.

Дакле, када саграђено исплати све плате запослених, све трошкове, текуће и инвестиционе, све дугове својим добављачима, све кредите које је узео, па генерише добит, у којем року ће се из те добити вратити уложени новац?

Ова анализа подразумева способност инвеститора да сагледа тржишна кретања, и домаћа и у иностранству, у макар средњорочној перспективи. На пример, “Петрохемија” је осамдесетих година изграђена из кредита, отплатила је из сопствене добити кредит и наставила да послује успешно све до проблема који нису имали везе са њом деведесетих. Анализа која је претходила инвестицији је и показала да је то могуће да се оствари.

Ми ни за један пројекат државних инвестиција нисмо упознати са анализом поврата уложеног. Будући да се непрекидно даље задужујемо, по свој прилици те инвестиције уопште нису у стању да генеришу добит из које би се уложено вратило.

Оправданост инвестиције

Други део те исте анализе треба да нам да одговор на питање, у случају када изграђено не може да себе отплати ни за 20 година, да ли ипак та инвестиција има знатно шири значај за развој привредног система Србије, услед чега би ипак била оправдана. Како ћемо мерити те користи, и како ћемо из тих других прихода (пореских, акциза и сл.) остваривати приход који ће држави омогућити да поврати уложено? Јасно вам је да, пошто немамо ни први део, да тек никада јавност није имала могућност да изврши увид у било какву сличну анализу, која обавезно у разборитим системима привредног развоја претходи одлуци о инвестицији.

Отуда ми ни у пројекцији (ко зна, наравно, шта ће се стварно догодити у деценијама функционисања изграђеног) не знамо ко ће и када и како платити инвестицију, да ли је то требало радити, да ли је требало радити сада, ни зашто је цена по јединици мере толика (понекад нам политичари кажу да мора да буде веома скупо јер је то сада тако).

Али, шта знамо: да су камате на задуживања Србије сада веома високе (камате веће од пет одсто суштински воде државу у банкротство, а наше су више од шест и више процената), искуствено знамо да због корупције за исте паре може да се уради више од онога што се изгради, и видимо да су нам стопе раста анемичне. И то од 2001. до данас, што значи да извесно не инвестирамо на начин, и у области у којима би требало.

Погрешни модели

Пошто су макроекономски систем и политике коју води Србија исти од 2001. године до данас, онда ћу само илустровати са неколико података колико је реч о погрешном моделу (не говорим о свим разлозима, него наводим само илустративне примере).

Ако изузмемо 1999. годину због НАТО разарања наше земље, подаци говоре да је просечна стопа раста за последње две деценије мања него за период од увођења “Аврамових мера” (24. јануара 1994) до 2001. године.

У истих тих две деценије Србија се задужила додатно за око 23 милијарде евра, остварила ванредни приход од приватизација око шест милијарди евра и преко страних инвестиција је инвестирано више од 32 милијарде евра. А раст је мањи него у периоду када је Србија била под санкцијама (изузев кратког периода у коме је продато 49 посто “Телекома”, што је тада био једини ванредни приход од приватизације).

Инвестиције од нових 12 милијарди евра задуживања значи да ћемо морати, због камата које сада прате такав дуг, да вратимо око 25 милијарди евра (наравно, говорим само оквирно јер не знамо тачно у овом тренутку за свако задуживање колика ће бити тачно камата и са којим роком отплате). Ми ни сада не можемо да отплаћујемо главницу постојећег дуга, а замислите са оволиким новим задужењем какав терет правимо нашој будућој привреди и потомцима.

То значи да јавност оштро мора да захтева да пре доношења било какве инвестиционе одлуке мора да се представи комплетна анализа поврата уложених инвестиција. А и без тога је јасно да “Експо”, национални стадион, филхармонија… извесно не могу себе ни да одржавају (биће потребне субвенције да би уопште функционисали), а не да могу ишта да врате од уложеног.

Pут у дужничко ропство или пут у развој

Реализација овог “пројекта” инвестирања 12 милијарди евра у наредних неколико година зато мени више личи као пут у дужничко ропство, него као пут у развој. У годинама док инвестирате, вама БДП наравно расте, али проблеми остају трајни и много су већи од оствареног раста.

Хитно су нам потребне промене у вођењу економске политике. Постојећа објашњења како се наш дуг у односу на БДП смањује због снаге наше привреде не одговарају истини. Засноване на високој инфлацији, а то значи да у динарима привредна друштва исказују већи обим привредних активности и фиксног курса који омогућава да онда када динарски БДП, надуван инфлацијом, прерачунате у евре чији курс је остао непромењен, испада да је БДП порастао за 16 посто, па је наравно и дуг у односу на тако фиктивно приказан увећани БДП мањи, иако смо се у истом периоду додатно задужили.

Другим речима, да је инфлација била 160 посто, однос дуга према БДП би са садашњих 50,8 одсто пао на једноцифрени. Каква би то тек била снага домаће привреде!

И није реч о томе да се неко противи развоју Србије, него непаметним одлукама и гурању Србије у економску ситуацију у којој ће безусловно морати да слуша повериоце. А знамо шта нам они траже.