Питање и дилема

Стварно се поставља питање какав је став Србије, ако би хипотетички сутра било могуће да будемо примљени у ЕУ: да ли се одриче Косова и Метохије, или одбија чланство у ЕУ. Али то није дилема. Макар није за 80 посто грађана Србије који бирају, наравно, Косово и Метохију.

Између изјава наших званичника да ће “поштовати Устав Србије” и става да и након уношења у поглавље 35, у приступним преговорима са ЕУ, правне обавезе Србије да се одрекне КиМ, Србија остаје “стратешки окренута својим ЕУ интеграцијама”, заиста се поставља питање који је од та два става тачан. Пошто се међусобно искључују. Надамо се да ту нема дилеме када су наши званичници у питању, али је неопходно да управо они сами, јер једино они то и могу, дају јасан одговор.

Борба за слободу, националне и стратешке интересе, код наших западних непријатеља заиста ствара расположење за санкционисање Србије. И реално се поставља питање какви би потези Запада могли да буду и какве су могућности Србије за одрживи развој у тим околностима. Али нема дилеме да се од слободе не одустаје. Никада. Јер без ње живот уопште нема смисла.

Јасним ставом о неопходности борбе за слободу, ипак, нисмо дали одговор на реално постојећа питања. У даљем тексту ћу скренути пажњу само на неке могућности развоја Србије упркос Западу, које се недовољно разматрају у нашој јавности.

Боља будућност

Шта би све Западу могло да падне на памет, наравно, није могуће предвидети, али оно што са великом дозом вероватноће може да се сагледа јесте да после рата у Украјини, наглог војног заоштравања са Кином и даљег компликовања ситуације на Блиском истоку у сусрет изборима у Турској, што све захтева огромну војну присутност и исцрпљивање пре свега САД, НАТО нема капацитет за било какав озбиљнији војни ангажман на овим просторима.

Наш “безизлазни” положај у случају да заоштримо односе са ЕУ/САД најчешће се тумачи узимајући постојеће стање наше економије као непроменљиву датост. Маневарски простор Србије гледа се кроз неоколонијалне наочаре, кроз систем који нас је и довео до овог степена зависности од Запада. И заиста, из те визуре шансе нам нису обећавајуће.

Али ако све погледамо свежим погледом на стварност, а не наметнутим канонима који сви до једног фаворизују наше западне непријатеље, онда се јасно види боља будућност ако из тог загрљаја Србија почне да се извлачи. У ствари, та боља будућност је једино у том случају и могућа.

Пет полуга развоја

Пет великих полуга сопственог развоја у наметнутом моделу, у основи и даље “вашингтонског консензуса”, Србија не користи (за нешто смо наравно и сами криви, како ће се видети): сопствене девизне резерве, задуживање државе код НБС, боље управљање државним предузећима, смањење корупције, веће финансијско ослањање на Кину и Русију.

Ми наше девизне резерве, осим колико разумем злато, држимо у банкама код наших западних непријатеља. Уместо у нашим банкама. Последица је да наше банке немају довољно капитала за подршку сопственој привреде на једној страни, и истовремено, да нас Запад кредитира нашим парама. На депозите на наш новац дају нам много мање камате него на кредите које нам одобравају.

Кроз оба начина, једном јер нема довољно новца за привреду, а други пут зато што Западу од нашег новца остаје разлика између високих камата које плаћамо и малих камата које нам признају на наш новац на њиховим рачунима, камате у Србији су велике и онемогућавају привреди стварање дела добити који је неопходан за развој.

То стање није нужност, него одлука заробљене државе.

Само тај ослонац, у виду нормалног коришћења сопствених потенцијала, вишеструко је већи од укупних годишњих страних инвестиција у Србију. Овим се самим тим решава и питање “које наше банке”, кад од већег значаја имамо једну државну и једну приватну, зато што са таквим потенцијалом враћање на тржиште нове државне (или више њих) банке уопште није проблем.

Порез на порез

Србија је сама себи забранила да се држава задужује код своје централне банке. Све развијене западне економије (и Јапан, наравно, више од свих) задужују се код својих централних банака. И онда привреда Србије тобоже “није конкурентна”. Шта би било са економијом САД када би ФЕД-у било забрањено само шест месеци да купује државне обвезнице Америке? Цео систем би се распао.

Србији су заиста неопходне бројне инвестиције у капиталну инфраструктуру и за те сврхе идеално је финансије обезбедити тако што ће се држава, која је код таквих пројеката и иначе инвеститор, задужити у динарима код НБС. Само по овом основу, без икаквих штетних последица по одрживи развој, могли бисмо да обезбедимо средства у износу од 1.000 милијарди динара у петогодишњем периоду.

Изузетно лошим управљањем државним предузећима (под тиме мислим и она којима је оснивач локална самоуправа) Србија годишње губи сигурно више од милијарду евра (сасвим је могуће да је та цифра ближе две милијарде).

Корупција је достигла размере пореза на порез. Поред онога што пише у законима, ништа, или готово ништа, не може да се реализује ако се додатно не плати харач. И то системски предвиђеним посебним људима распоређеним у свим, или готово свим, институцијама. Реч је о милијардама евра годишње.

Слобода се брани и чува без дилеме

Из сумарног прегледа се види да би Србија из унутрашњих резерви, када не би своје интересе подређивала интересима наших западних непријатеља, имала огромна средства за стварни одрживи развој.

Томе треба додати и пети извор, веће ослањање на кредитирање/инвестиције из Кине и Русије. Увек је могуће на тој страни направити аранжман који је финансијски повољнији од онога на Западу. Уз само један услов: да пословање странаца у Србији одређује тржиште, а не привилеговање западних компанија.

Ово набрајање наравно није исцрпно. И свестан сам да бројне аспекте могућих ослонаца за стварни развој Србије нисам ни дотакао (само да споменем платни биланс, буџет, образовање и науку итд.), али је јасно да је положај Србије сложен, тежак, али далеко од тога да је безизгледан.

Укратко, када се слобода брани и чува без дилеме, онда су и одговори на реално постојећа питања јасни и охрабрујући. У том смислу је сукоб са Западом због њиховог поступања према нама већ увелико на дневном реду. Питање је да ли ћемо се окренути развоју, или ћемо остати да таворимо у неоколонијалној лудачкој кошуљи. Признаћете да и није нека дилема.