Сигуран као швајцарска банка

После пропасти серије банака у Америци и Швајцарској у кратком временском периоду, став исказан у наслову, у који смо и ми и цео свет веровали 150 година, сада звучи као виц.

Прва асоцијација ми је да су санкције ЕУ према Русији, кидањем и веза финансијских система, заштитиле финансијски систем Русије од преливања потреса са Запада ка њима.

Али, кренимо редом.

Највећи догађај је преузимање “Креди Свиса” од стране УБС-а, после чега банка, која је пословала 166 година и била друга по величини у Швајцарској, престаје да постоји.

Три америчке банке – “Силикон вели”, “Сигначер” и “Фирст репабликан” – од мањег су појединачног значаја. Од ове три банке, прве две јесу банкротирале, а трећу покушавају да спасу највеће банке САД отварањем депозита код ње у износу од 30 милијарди долара.

Два су заједничка узрока у свим овим случајевима, а после ће бити речи и о разликама у погледу конкретних узрока.

Прво – школовање кадрова у вишедеценијском периоду на принципима неолиберализма који обликује младе људе на погрешан начин. Они уче неистине као једине истине и формирају се без било каквог осећаја за значај заједнице и одговорности према било чему осим према личном богаћењу.

Уз то, у последњих 15 година дошло је до незапамћеног упумпавања новца у финансијски систем, а први пут у историји су референтне камате биле на нули, или чак и у минусу.

И богати плачу

У том споју менаџера који су и обликовани да буду неодговорни и склони ризику, уз искуство да ни када је криза букнула 2008. нико од њих није одговарао и огромној количини бесплатног новца у дугом временском периоду, ништа друго није ни могло да се догоди него да се настави са неодговорним и претерано ризичним улагањима финансијског сектора, који онда резултира огромним губицима.

За “Креди Свис” тај процес у бројкама изгледа овако: 2007. године (пре избијања кризе) она је тржишно вредела 100 милијарди швајцарских франака, пре годину дана 20, у петак 17. марта 7,4, у понедељак 20. марта три милијарде и преузела ју је УБС банка. За 16 година акције су од 100 милијарди спале на три.

Дакле, куповином акција изузетно важне банке у Швајцарској може се изгубити тридесет пута.

Истовремено су повериоци који су банци позајмили 16 милијарди, купујући једну посебну врсту обвезница, у тај исти понедељак, сазнали да је регулатор швајцарског тржишта донео одлуку да они више немају ништа.

Са 16 на нула од петка до понедељка. И богати плачу. Али не и најбогатији, који трљају руке и мешетаре на страху у финансијском сектору мањих играча.

Два су основна непосредна узрока пропасти “Креди Свиса” у ужем смислу.

Њихов део који се бави инвестиционим банкарством, делом који је и намењен нешто ризичнијим пласманима, већ неколико година је веома лоше радио, а то ће рећи, правио је велике губитке.

На другој страни, у последње време били су откривени разни скандали око прања пара од дроге и криминала уопште (што иначе и раде све најпознатије банке на свету, а не само банке на оф-шор дестинацијама, како се од тих истих центара финансијске моћи често прави привид), што је довело до повлачења клијената.

Повукли су своје депозите. У другој половини прошле године депозити су се смањили скоро за половину.

У тим “маказицама” губитака у области инвестиционог банкарства (комерцијално банкарство им је било добро и посебан део који брине о нарочито богатим клијентима им је добро пословао) и наглог пада депозита “Креди Свис” је ушао у вртлог губитка и поверења и ликвидности.

Нестанком банке “Креди Свис” непосредно настају два велика ударца на финансијском тржишту, пре свега Европе, али и Запада уопште.

Ако је ризично куповати акције системски важне банке у Швајарској која важи за најсигурнији банкарски систем на свету, онда, које акције нису превише ризичне?

И друго, ако позајмица таквој банци може да донесе тотални губитак у 48 сати, онда, коме уопште треба позајмљивати новац? Макар у форми те обвезнице, коју банка може да претвори у своје акције (од дуга постаје капитал/акција) у случају да билансно однос капитала и пласмана падне испод процента који прописује регулатор тржишта. Таквих позајмица на европском тржишту има у вредности од преко 250 милијарди евра.

Страх код пласмана новца

Мало је вероватно да ће банке убудуће моћи да прикупљају средства на тај начин, што ће додатно повећати или њихову неликвидност, или ће морати да дају веће камате на своје обвезнице, што онда последично повећава све камате на тржишту. Што даље додатно води ка рецесији, а одатле назад на креирање нових губитака код банака.

Последица је, дакле, да ће сада они који имају новац, који су врло ликвидни, просто седети на парама у приправности док стање опет не постане такво да поверују да могу да сагледају ризике.

Није питање да ли ризици постоје. Они увек постоје, него да ли су у разборитом смислу они сагледиви, што је највећи страх код пласмана новца.

Како финансијске институције не постоје зато да би на својим рачунима имале много пара, него да би снабдевале привреду и грађане новцем, као што је погонска снага код мотора, онда ће битно смањење пласмана новца и те како појачати рецесију у свим државама Европе.

Ка рецесији се и иначе ишло, или је већ почела као у Великој Британији, због повећања референтних каматних стопа свих централних банака Запада као основне мере сузбијања инфлације и битног смањења упумпавања новца из примарне емисије, али ће сада сви ти притисци на привреду бити знатно појачани недостатком новца на тржишту и, тиме, креирањем додатне неликвидности привреде.

У Америци се показало да су банкротиране банке у исто време одиграле на два погрешна “тикета”.

Једном су превише инвестирали у истоврсне области, било да су то ИТ компаније било да је то тржиште криптовалута. Али је суштина да нису довољно диверсификовали своја улагања. Да јесу, онда би једна област имала велики пад, али би друге добро стајале, па би пласмани у те области били сигурни, док се прве не опораве.

И друго, са вишком новца, због одлуке да не инвестирају у друге области, они су се одлучили да одиграју само на једну врсту хартије од вредности (наравно, не буквално него у недопустиво великом обиму), а то су обвезнице америчке државе.

Трипл А

На први поглед би се рекло, па, зашто је то проблем, то је “трипл А” обвезница (три америчке куће процењују све рејтинге на свету и држава и компанија и хартија од вредности, тако што нешто носи мали ризик, а нешто оцене као огроман ризик. Тих категорија између “најбољих” и “најгорих” има на десетине и одређују се словима и додатним ознакама “+” или “-“. Ако је нешто изузетно поуздано, малог ризика, онда има ознаку “ААА”).

Али и она има скривени ризик у условима када ФЕД као централна банка нагло подиже каматне стопе у кратком временском периоду. Менаџери банкротираних банка су веровали да, после првих наглих повећања, даљих брзих повећања камате неће бити. И одлучили су да паре не буду на њиховом рачуну јер онда нема прихода, него да купе државне обвезнице по, рецимо, 2,5 посто камате.

Иначе, за вишак новца код банака постоји и један посебан рачун код централних банака, али је та камата знатно нижа, а у једном периоду у протеклих десетак година и ту је камата ишла у минус, али то је нека друга тема. Овде треба рећи да је коришћење новца са тог рачуна безусловно увек доступно, за разлику од обвезница, како ћемо даље показати.

У нормалним околностима, када банци затреба кеш, она не чекајући никакво десетогодишње доспеће, без проблема изађе на тржиште и прода обвезницу, тражећи за себе камату од 0,5 посто (само примера ради) а купац има интереса да је купи и заради ту разлику од два одсто.

Међутим, у тренутку када су, због промашених других пласмана, били принуђени да продају обвезнице, на тржишту се за нове емисије обвезница добијало четири посто камате, и за њихове раније издате обвезнице није било купца.

Осим ако продавац пристане да, поред целе камате од 2,5 %, купцу пренесе и део главнице од око 1,5 посто.

Та трансакција у књигама банке мора да се књижи као губитак на цео обим обвезница које има, а не само за део који је продала.

Уместо као што је “до јуче” било да исказује приходе (за целу главницу и камату од 2,5%) сада исказује губитак за целу камату и део главнице, на целом пласману укупне вредности државних обвезница које има.

И тако и они уђу у “маказице”: нагло повећање ризика код финансирања на једној страни и нагли пад у имовини (вредности обвезница) на другој страни их доведе до неликвидности. У тренутку се изгуби поверење на тржишту, и, крај.

Укратко, тај парадокс изгледа овако: трипл А банка је банкротирала зато што је много куповала трипл А хартију од вредности.

Биће да нешто са тим системом много дубље није уреду. Не само код пословања, него и код процена које ове три олигополске куће врше у свету.

Пад ће бити веома велики

Иначе и код ревизорских послова, само четири куће држе више од 80 посто тржишта, ако изузмемо Кину која забрањује стране ревизоре у својим системским предузећима. Кинези забрањују и већинско власништво странаца у својим системским банкама итд. И зато Кина у 50 година никада није била у рецесији. Никада.

Као што сам већ рекао, западне економије и иначе су ишле у рецесију, а сада се већ јасно види да ће пад вероватно бити највећи после Другог светског рата. И у оптимистичном сценарију, пад ће бити веома велики.

Поред описаног, има још један аспект на који бих указао. Наиме, велики инвестициони фондови, пензијски и државни нарочито, свој огромни капитал по структури углавном пласирају на следећи начин: око 60 посто новца одвоје за куповину акција свуда по свету, 20 одсто за обвезнице, углавном државне али не искључиво, 15 посто у некретнине (кад се питате како су цене тако високе, то је великим делом зато што ти фондови и највеће банке купују на десетине хиљада станова) и остатак у берзанску робу, пре свега злато, сребро и слично.

Е сад, у овој кризи се показује, због неспремности централних банка да убацују огромне количине потребног новца за спашавање система (за разлику од 2007/2008. године) због тога што би онда инфлација која је већ ван контроле била још много већа, да је број “сигурних” акција које треба купити веома мали.

Један део ће купити сада нагло обезвређене акције, па ће та ниска цена код куповине бити гарант смањеног ризика, али сигурно ће фондови наставити да књиже губитке као и у претходној години (примера ради, највећи међу њима, “Блек Рок” је у прошлој години изгубио око 2.000 милијарди долара!) и оклеваће да купују акције.

Видели смо да и други део, обвезнице које су ААА, могу бити ризичне.

Тржиште некретнина већ пада, а сигурно ће доћи и до наглог пада.

Одакле вреба опасност?

Злата по обиму трговине има мало да апсорбује претходно креиране, ни из чега, огромне количине новца (на садашњим ценама злата укупна годишња производња у свету тржишно вреди око 200 милијарди долара, а само норвешки државни фонд има преко капитал од 1.000 милијарди, “Блек Рок”, “Вангард”, “Фиделити” и “Стејт Стрит” у збиру имају преко 20.000 милијарди итд.).

Мала дигресија. Као и у свему другом у области финансија, од пет највећих банака на свету све су америчке, четири највећа инвестициона фонда амерички, три проценитељске куће америчке, четири ревизорске највеће куће америчке – и баш се питам одакле вреба опасност. 

Ти губици, који ће извесно захватити и западне пензионе фондове, могу произвести несагледиве друштвене и политичке потресе, поред онога што ће сигурно бити веома стресно због дубоке рецесије и даљег одмицања остатка света у правцу развоја.

Наше банке су ликвидне и депозити нису угрожени. Оне немају нарочито опасних пласмана.

Међутим, проблем је у томе што су 90% у страном власништву. И када њихове банке оснивачи са Запада уђу у проблем, добиће налог да чувају кеш за случај да матична банка уђе у проблем са ликвидношћу како би могле да јој позајме паре.

Дакле, посредни утицај ће бити у томе што ће и наша привреда, због страха европских банака пре свега, остати без финансијске подршке која би иначе била нормална да нема рецесије на Западу.

И то ће и Србију гурнути у рецесију. Један пут зато што је и код нас новац све скупљи, други пут зато што новца неће бити јер банке седе на новцу и не дају кредите, и трећи пут зато што је привреда Србије нездраво много трговински повезана са ЕУ, па кад они оду у рецесију онда ни привреда у Србији нема коме да продаје своје робе и услуге.

У свету ће се удар осетити утолико што раст кинеске привреде неће бити пет посто него четири, индијске неће бити седам него пет посто и тако даље.

Због тога, веровати да ЕУ, која срља у сопствене економске и сваковрсне друге проблеме какве није доживела ни једна генерација млађа од 80 година, има на располагању нека битна средства да уцењује Србију због тога што брани своје националне интересе, једнако је вероватно као и да су швајцарске банке сигурне.

Укратко, процеси губитка моћи Запада који трају убрзано већ више од 20 година, сада ће се још више убрзати.

То је за нас већ на средњи рок изузетно добро. Јер, онај нови свет који јача уважава нас и нема никакве зле намере према нама, за разлику од Запада.