Имамо посла са Империјом зла: Србија само треба да очврсне и да зна ко јој је савезник

Наравно да сада нико не зна тачно шта све треба да се ради, али позивам на заједничко размишљање о томе шта је најважније да се уради у новонасталој ситуацији, наводи у ауторском тексту за Спутњик аналитичар Бранко Павловић.

Три примера

Решење конфликата дефинисано је релевантним међународним документима и у случају КиМ, БиХ и Украјини.

Према резолуцији СБ УН 1244, то је најшира могућа аутономија за Албанце на КиМ уз поштовање територијалног интегритета Србије. За БиХ то је Дејтонски споразум према којем је БиХ држава три народа и два ентитета уз велику самосталност ентитета. Према резолуцији 2202 СБ УН за Украјину, то је нешто ужа аутономија за Русе у Доњецку и Луганску (збирно Донбас) од оне која је предвиђена за Албанце на КиМ, уз поштовање територијалног интегритета Украјине.

На тим основама био је могућ трајни мир, нормалан живот и развој за све грађане и у Србији и БиХ и Украјини. И то у релативно кратком периоду, поштовањем наведених принципа, тензије у свим тим друштвима би биле битно смањене.

У свим наведеним случајевима САД су успеле да усмере Албанце на КиМ, Бошњаке у БиХ и власт у Кијеву да сруше међународно обавезујућа и садржински веома квалитетна решења конфликтних ситуација, упорним агресивним понашањем тих субјеката и одбијањем да се повинују било каквој обавези која произлази из наведених докумената.

Распламсавањем конфликата сви који се ослањају на САД у ствари се одричу сопствених дугорочних интереса. Да ли саме САД остварују тиме своје интересе, то је велико питање. На краће стазе можда, али дугорочно мени се чини да и они губе. Али то је питање за унутрашњу политику саме Америке. Оно што је за нас важно, то је да констатујемо да су САД кључни узрок ескалације сукоба, чак и тамо где постоје добра, међународно обавезујућа, решења тих сукоба.

Изопачење чињеница

Америка и све државе које прате спољну политику САД, у свим наведеним случајевима (и у многим другим наравно, али сада разматрам само три наведена) тврде да управо оне штите међународни поредак, брину о грађанима и штите владавину права.

Сасвим пластично речено: Србија више од две деценије, поштујући резолуцију 1244, нуди Албанцима аутономију на КиМ, Албанци одбијају сваки разговор о томе, врше погром над Србима од јуна 1999.године, па онда 2004., а затим 2008.године, када Србија нема никакво присуство међу Албанцима на КиМ, проглашавају независност – и то САД и њени сателити подржавају као исправно, а Кијев непрекидно од 2015. године крши резолуцију 2202, пре и после тога спроводи погром над Русима на целој територији Украјине, нарочито у односу на Русе у Донбасу, спрема се за етничко чишћење Донбаса, а САД и сателити кажу да у том случају Руси немају право да прогласе независност.

Не само да то тврде, него искључују могућност да се уопште расправља о томе да ли је то тако како они кажу или није.

Они који распламсавају сукобе, радећи на кршењу међународно обавезујућих докумената, угрожавајући животе десетина хиљада људи у буквалном смислу, а милиона у смислу иоле пристојног живота и поштовања елементарних људских права – управо они тврде да су окосница доброте, среће и наде за човечанство.

Због тога дефиниција коју је дао Путин да је реч о „Империји лажи“ не само да није претерано заоштрена формулација, него је изузетно прецизна формулација.

Шта нам је потребно

Ми у Србији треба да сасвим јасно схватимо да имамо посла са Империјом лажи. Није она ни против Срба, ни против Руса, ни Кинеза. Она је и против већине грађана САД, за почетак. Реч је о систему који не може да функционише на другачији начин. И није способан да се мења по неком свом унутрашњем принципу.

Једино решење је спољна сила, заснована на сасвим другачијим принципима. За нас у Србији, та спољна сила, обзиром да ми нисмо ни војно ни економски јаки да би реално могли да утичемо на Империју лажи, састоји се у томе да сами очврснемо у јавном простору сазнањем с ким и са чиме имамо посла. И ко су нам савезници.

Једном када заузмемо ту јасну, чврсту, стајну тачку у разумевању света, онда је све друго ствар текуће политике. Када, како, у ком обиму и на који начин ћемо штити своје интересе. Па ћемо у томе некада изналазити боља решења, некада ћемо грешити као при последњем гласању у Генералној скупштини УН, али нећемо бити у опасности да паднемо у загрљај Империји лажи. Јер у том загрљају на крају буде исцеђена задња кап интереса грађана држава које су направиле такву грешку.

Због тога политика не сме да се води на основу тренутних догађаја, притисака и уцена. На основу тренутног прављења неког „дневног биланса“ остварења користи и смањења штете. Када се водимо дневно-политичким интересима онда Империју лажи подстичемо да ради на томе да нас згази, зато што они попуштање у битним питањима увек тумаче као нашу слабост коју још више убудуће треба користити против нас самих.

Наравно, када смо већ дошли до ивице амбиса, нема смисла ни непрекидно понављати како је то грешка, како је то страшно и зурити у провалију, него се ваља одмаћи од ивице и пре свега се посветити разумевању како је до грешке дошло. Да нам се не би поновила.

Најбржи и најбољи опоравак је у борби да у нашем јавном простору буде апсолутно јасно да имамо посла са Империјом лажи и да њој може парирати само један нови свет у коме и Србија треба да нађе своје место.