Кинески социјализам, или: За Запад је касно

Наслов не одговара уобичајеним констатацијама да нема битних разлика између западног и кинеског система, и да су оба капиталистичка. Овим текстом управо и указујем на битне разлике у самој садржини појма приватне својине у Кини у односу на капиталистичке системе.

Када упоређују привреде Кине и развијених западних друштава, истакнути економисти, укључујући и наше, свој став да је у основи реч о једном капиталистичком систему заснивају на тачним подацима колико људи у Кини ради у приватном сектору (укључујући и пољопривреду), о доприносу приватног сектора БДП-у, инвестицијама и слично.

Констатују да је то сасвим упоредиво са западним привредама (у фазама сличног БДП по глави становника) у којима такође постоји и државна својина. Све даље разлике приписују разлици у политичком систему Кине у односу на развијене капиталистичке привреде.

Велики превид који се прави код такве оцене привредног система Кине налази се у самој садржини приватне својине власника компанија у Кини.

За разлику од власничких права на Западу, власник привредног друштва у Кини уопште нема овлашћење (на основу свог неупитног права приватне својине) да слободно располаже профитом (нето добити).

То право приватне својине не омогућава:

– да се новац слободно износи из државе,

– да се слободно инвестира у иностранству,

– да се слободно инвестира у Кини.

Да појасним. Може да се инвестира у иностранству, али само ако се купује већински пакет компаније на Западу, и то само оне која има доказане резултате пословања (нема фиктивних куповина), или ако се купује некретнина или слична вредност као инвестиција.

Не може ради приватног луксуза. И не може да се ризикује куповином мањинских пакета акција на страним берзама. Ове примере дајем тек као илустрацију, не као исцрпно набрајање.

Насупрот томе, у Кини може да се троши на луксуз власника, али не може да се инвестира у већинске пакете акција банака (осим од скора за мале и средње банке).

Све системски важне банке су у већинском државном власништву. Не може да се купује већински пакет ни у једној области која се заснова на ресурсима Кине. Све је то у већинском државном власништву.

Отуда је методолошки погрешно упоређивати приватну својину у привреди Кине и ону у капиталистичком свету. Наравно, ако имате пекару у Кини онда је то исто што и пекара у Француској, али ако имате већу компанију у Кини онда ваша власничка права уопште нису исто што и права власника велике компаније у Немачкој, Француској или САД.

А потпуно је неспорно и да различити политички системи додатно обликују привредне системе Кине и капиталистичких друштава.

Тако у Кини монополи/олигополи уопште нису могући. На Западу су они редовна појава. Законито избегавање опорезивања у Кини није могуће, код највећих компанија на Западу је редовна појава.

У Кини не постоји битан утицај крупог приватног капитала на доношење политичких одлука, док на Западу, а нарочито у САД, уопште не постоје политичке одлуке које нису у функцији крупног капитала.

У Кини се смањује сиромаштво и великом брзином проширује средња класа. На Западу долази до сиромашења становништва, најсиромашнији то и остају из генерације у генерацију, а средња класа се смањује…

Али то, да тако кажем, долази после. А прво приватна својина по својим овлашћењима у Кини успоставља основу за даље политичко преобликовање капиталистичког у социјалистички систем.

Парадоксално, али тачно, само социјалистички систем са кинеским карактеристикама гарантује фер тржишну економију. Сви капиталистички системи завршили су у неограниченој моћи најкрупнијег финансијског капитала који у свим областима елиминише фер тржишну утакмицу.

Последица је да развој (као и мир и стабилност, али је то друга тема) више не станује на Западу, а ако вам је стало до конкуренције, онда инвестирајте у социјалистичку Кину.

Кина је доказала да тржишна привреда није супротна напору да што је могуће већи број људи живи достојанствено (што је друго име за социјализам) – на трагу наших разматрања од пре 50-60 година.

Пошто је нама из неког разлога “ситно” да проучавамо сопствена искуства, сада ћемо то исто изучавати на примеру Кине. За Запад је касно. Они су упали у политички аутизам.