Републички тужилац који ћути, Мило Ђукановић који разводи комшије и Јово Бакић који предлаже ретроактивност кривичних дела – једна недеља за нама

1. Поводом најгорих могућих натписа у таблоидима који су наводно пренели део исказа окривљеног за отмицу детета датог у истрази, која је била централна тема даним све док дете није пронађено, Министарство културе, читај министар г. Владан Вукосављевић, издало је одлично саопштење. Најважнији део тог саопштења се односи на став о томе да је ту реч и о надлежности јавног тужиоца, када таблоиди преносе вести „које цуре“ из истраге.У једном тв програму, уредник једног од таблоида је брутално напао г. Вукосављевића, између осталог тврдећи како нема говора да тужилаштво у случају објављивања исказа из истраге има икакву надлежност. Пошто је присутни државни секретар Министарства културе пропустио (да се благо изразим) да објасни гледаоцима да такав став није тачан (да се још блаже изразим), износим аргументе зашто је тужилаштво надлежно и зашто госпођа Загорка Доловац, Републички тужилац, упорним ћутањем чак и у оваквим случајевима директно штети тужилачкој организацији на чијем је челу.

Подаци из истраге су тајни, осим за учеснике у поступку у складу са законом. Подаци из истраге у вези малолетног лица су посебно, додатно, заштићени тајношћу, а подаци за млађе малолетно лице код ове врсте кривичних дела, су апсолутно заштићени тајношћу. Не само у истрази , него током целог поступка и једино што се може објавити јесте на коју казну је учинилац осуђен. И ништа више.

Када нешто из истраге, а нарочито у оваквом случају, „доспе“ у јавност, онда тужилаштво мора:

А.-хитно да покрене опсежну истрагу да би утврдило ко је учествовао у томе и дање их процесуира,

Б.-да покрене мере које ће спречити да се тако нешто убудуће догоди.

О свему томе госпођа Доловац, или лице које она овласти, морају да обавесте јавност. Зато што постоји огроман интерес јавности да зна како је могуће да се таблоиди докопају података који додатно уништавају дете и има исти такав интерес да зна шта ће се организационо, изменом прописа или на било који други начин предузети да се тако нешто више не понови.

Само ћутање госпође Доловац доводи до урушавања угледа тужилачке организације, зато што грађани оправдано могу да претпоставе да се ништа не предузима и да је тужилаштво хладнокрвно поводом додатних патњи детета.

Постоје две могуићности: да је неко из истраге то урадио за новац, у ком случају одговара и онај ко је новац дао или понудио да да, или, пошто је више таблоида објавило једновремено исту ствар, да постоји читава организација мимо система која контролише и податке из истраге и део информативног сиустема у Србији, што је тек за аларм највишег степена за тужилачку организацију.

Мени и иначе није јасно како госпођа Доловац може мирно да спава, али ако и овог пута остане нема и без резултата, када је дете у питању над којим се таблоиди иживљавају, онда би то заиста било испод сваког нивоа.

2. Поводом закона у Црној Гори (ЦГ) којим се планира уништавање Српске Православне Цркве (СПЦ) у нашој јавности је доста тога паметног и доброг већ речено (осим из уста државних представника Србије). Овде указујем само на један аспект који, колико је мени познато, није осветљен.

Теоријски, могла би Митрополија црногорско-приморска да покрене поступак преиспитивања свог положаја унутар СПЦ. Па да ли јој је одузета аутокефалност, па шта је то било 1920. године, па чија је имовина итд. Али не може било ко са стране да се меша у односе унутар СПЦ. А нарочито то не сме да ради држава.

Од нас се захтева да се упуштамо у расправљање по захтеву потпуно неовлашћеног субјекта у унутрашње односе СПЦ и то у времену када сами представници, сви до једног, саме СПЦ сведоче о томе да за њих никаквог спора нема и да га по тим питањима није ни било, нити га може бити.

То је потпуно исто као када би г. Мило Ђукановић поднео захтев да се разведе брак његових комшија. Комшијама не пада на памет да се разводе, али Ђукаоновић покрене поступак у коме би он да објашњава и зашто комшијски брак не ваља и како би требао да буде уређен и чија је имовина итд. Свако би реко „овај није нормалан“ и окренуо се на другу страну.

А потпуно је исто у случају СПЦ. За мене као правника је неприхватљива расправа о „аргументима“ на којима се спорни закон наводно заснива. Зато што их износи неовлашћено лице. Једино ми је смислено, само зато што је то изнуђено усвајањем противуставног, незаконитог и антицивилизацијског закона, како да се спрече штетне последице таквог закона.

3. Гостујући у емисији код Ђорђа Вукадиновића, г. Бакић је , поред низа за мене спорних теза (да треба признати независност Косова и Метохије, да је у Сребреници извршен локални геноцид, у погледу виђења проблема унутар ЕУ итд.) изнео тврдњу како би он ако дође на власт одузео сву имовину власницима ТВ Пинк и Хепи. Због тога што је то што они раде злочин.

Не знам да ли је г. Бакић тога свестан или не, али такво кривично дело, како га он описује, у нашем правном поретку не постоји. А ни конфискација имовине не постоји као казна. То даље значи да би он доласком на власт прописао нова кривична дела и нову казну, али би их онда ретроактивно применио. Наравно, за тако нешто би морао да промени и важећи Устав.

Тиме би г. Бакић дао могућност свакоме ко дође на власт да самовољно хапси и прогони свакога ко је поступао законито, прописујући шта му падне на памет да је основ хапшења и проширујући временско дејство такве норме уназад.

Није спорно да и сам сматрам да укупно извештавање код нас (узгред речено и на Западу) није добро, али пожар се не гаси бензином, како то предлаже г. Бакић. Пошто он за српски народ каже да је „дубоко незрео“, можда не би било лоше да и сам себе преиспита у том правцу, пре него што настави да изнси предлоге, на почетку уласка у политичку утакмицу у ужем смислу.